A sad – strah! Ta čuda koja nas sputavaju. To strašno stanje našeg uma zbog kojeg ne možemo ništa. Zbog kojeg ne možemo da prodamo nešto, ne možemo da startujemo devojku, ne možemo da napustimo jedan posao ili započnemo drugi… Zbog kojeg ne možemo pola stvari u životu da uradimo.

Hajde da vidimo kako eliminisati strahove iz našeg života. Jer definitivno – stah generalno i strahovi pojedinačni su nešto što nas veoma mnogo sputava da slobodno živimo i da ostvarimo sve naše snove.

Ali, treba prvo znati nekoliko stvari o strahu. Prvenstveno – strah dolazi jer ljudi ne žive svoj život. Kad kažem svoj život, mislim na život ovog trenutka. Umesto toga ljudi „žive svoj um“. Šta to zapravo znači? Ljudi strahuju od neke nepostojeće budućnosti. Ne kažem nepoznate budućnosti, nego nepostojeće budućnosti. Znači, ona još nije stigla, pitanje je kakva će biti, šta će biti, a ljudi strahuju zbog nečega što „će se desiti“. Dakle, ne strahuju u trenutku života kada se nešto dešava, nego uglavnom u nečemu što bi, tamo tek moglo, možda eventualno, da se desi. Već vidite koji je to apsurd samo po sebi.

Postoji jedna zanimljiva izreka – (oni koji su čitali „Pesmu leda i vatre“, tj. gledali seriju „Igru prestola“ znaju) Kada Ned Stark odseca glavu onom što je dezertirao sa zida, pa razgovara sa svojim najmlađim sinom i pričaju o tome da li se taj čovek plašio, da li je hrabar… I sin pita Neda da li se on ikada plašio. Pošto zna da je njegov otac Ned Stark, jedan od najvećih vitezova čitavog tog kraljevstva, tj. sedam kraljevstava, zapravo hrabar čovek. I suština odgovora je, parafraziram, da nije hrabar onaj čovek koji nema straha, nego onaj koji svoj strah pokori i kontroliše.

Hrabri se ljudi suočavaju sa svojim strahom i pokoravaju ga i drže ga pod kontrolom, a ne isključuju ga. Ljudi koji nemaju apsolutno nikakav strah – oni verovatno imaju neku dijagnozu. Jer nemati nikakav strah u životu znači da sa vama nešto nije u redu. U suštini, ne postoji hrabrost bez straha. Nemoguće je biti hrabar ukoliko u istom tom trenutku ne osećate strah. Ako nema straha, onda nema ni razloga da budete nešto posebno hrabri. Onda vam je svejedno, kao da ispijate kafu. Pa ne moraš da budeš hrabar da bi ispijao kafu.

Ono što je bitno je da strahovi, sami po sebi, nisu nešto što treba u potpunosti eliminisati. Vi ni ne trebate da imate želju da u potpunosti eliminišete sve vaše strahove ili pojedinačne strahove ili strah generalno. Iako verovatno ovo čitaju oni ljudi koji imaju mnogo strahova ili su ti strahovi veoma izraženi, pa sad njima ovo zvuči kao „Pa daj, ja se mučim čitav život, hoću da eliminišem strahove…“ Pa zapravo ne. Ne trebate da ih eliminišete skroz, jer strahovi čak nekad mogu biti i korisni u životu.

Primera radi – nađete se u savani i neki lav potrči prema vama. Pa izvini burazeru, moram da se uplašim lava. Ili još gore nosoroga, ili slona, kada potrči prema meni, jer taj strah će me nagnati da reagujem. Ako nema straha, ja ću ostati da stojim i onda će lav da me malo „gricne“. Taj strah izaziva tri moguće reakcije – boriti se, ukopati se ili bežati. Zavisi kako kontrolišete taj strah, ali u svakom slučaju vas nagoni da reagujete.

No, da budemo realni, mi odavno ne živimo u savanama. Bar mi u zapadnoj civilizaciji. Tako da, ipak, ti strahovi koji izazivaju instiktivne reakcije možemo da zanemarimo. Sad pričamo o onim strahovima koji su isključivo proizvod našeg uma.

Strah je definitivno unutrašnja emocija, to treba da shvatimo, i ona ne dolazi spolja. Ništa što dolazi spolja nije uzročnik. Sad malo čudno zvuči ovaj kontekst rečenice, jer taj pomenuti lav je spolja i on uzrokuje naš strah. Ne, kad govorimo o strahovima, strahovima o budućnosti, recimo, ishodu događaja itd, to je nešto što je apsolutno proizvod našeg sopstvenog uma tj. naših emocija. To je nešto što dolazi iz desne hemisfere našeg mozga, iz one mašte, iz onog stvaralačkog, itd. Taj strah je isključivo proizvod naših unutrašnjih previranja, unutrašnjih emocija i stoga je u potpunosti u našoj kontroli.

Kada ne bi bilo tako, da je to nešto što dolazi spolja, sa strane, onda mi ne bismo imali nikakav uticaj na strahove, jer neko nam je dao „injekciju straha“ i mi se plašimo. To jednostavno ne ide tako. Dakle, ako to jeste naša unutrašnja stvar i nalazi se u desnoj hemisferi, hajde da je prebacimo u levu hemisferu mozga. Šta to znači? Hajde da od tog iracionalnog, tog maštovitog i emotivnog, što se nalazi sa desne strane, da taj strah prebacimo u racionalni segment, u logički segment našeg mozga i da ga logički posmatramo. Da ga logički seciramo, da vidimo šta je, iz čega je sačinjen taj strah. Prosto je potrebno da razmislimo o tom strahu, da vidimo od čega se on sadrži, da vidimo odakle dolazi, kakav je, itd.

Već čim ga prebacite i počnete da razmišljate o njemu vam taj gest umanjuje strah. Ako ostavite da on ključa tamo u desnoj hemisferi, gde su emocije, on sam za sebe radi, on raste, kvasa. Čim ga stavite pod mikroskop vaše leve hemisfere, on se automatski smanjuje i nestaje, iščezava.

Odakle dolazi strah? Prvenstveno, strahovi su izazvani neznanjem. Nepoznavanjem nečega, neznanjem šta će se desiti, itd. Šta je onda potrebno? Pa da spoznamo stvar. Da naučimo šta se desi ako „nešto“ – šta bi bilo kad bi bilo. Na primer, plašim se skakanja padobranom. Hajde prvo upoznaj kako to funkcioniše, mislim na teoretsko upoznavanje, ne na ono da ideš u avion i odmah da skočiš. Hajde prvo nauči teoriju, da vidiš kako funkcioniše padobran, da vidiš šta se tu dešava, kako možeš da kontrolišeš, kako ti se zapravo ništa neće desiti, na kraju krajeva.

Zatim, da vidimo kakvi su to strahovi. Šta su to zapravo strahovi? Tri vrste straha su neka generalna podela strahova. Prvi strah i najčešći strah, jesu strahovi od gubitka. Gubitka nečega – to može biti bilo šta. Od one savane i gubitka života, ili gubitak novca, ili gubitak ljubavi, prijateljstva… Gubitka generalno, možete bilo šta da zamislite. Ali, naravno, to je sve u budućnosti, jer mi trenutno ništa ne gubimo. To je desna hemisfera.

Naravno, tu su i strahovi od bola. Odnosno, strahovi od bolnog procesa nečega. Sad, šta znači bolni proces? Bolni proces može biti bilo šta. Ne samo fizički bol. Bolni proces može da bude, recimo – da li bih trebao da idem na dijetu? Da, naravno, trebao bih da idem na dijetu i još uz to i da vežbam, ali to je bolni proces. U kom smislu? Pa još kad treba da trčim i da dižem tegove, „Jao, pa koliko će to da traje…“ već se hvatam za glavu, „Koliko će to da bude naporno, ma pusti me, mani me se toga.“ A da ne kažem još i bol kao fizički bol.

Treća vrsta straha jeste strah od ishoda – šta će se desiti. Na primer – „Hajde da ne pokušam novi posao jer, ko zna, možda neću da uspem.“ Pa dobro, pa šta? „Hajde da ne flertujem sa devojkom, da je ne pitam da izađe sa mnom, jer možda će me odbiti.“ Dobro, pa šta? Dakle, strah od ishoda je treći najčešći strah.

Šta je potrebno da radimo da bismo eliminisali ove strahove. Shvatili smo da je strah iracionalna stvar. U redu. Ali, bez obzira na to, to možda nije dovoljno. Hajmo da, kada smo već stavili strah u tu levu hemisferu, prvo što treba je da prostudiramo taj naš strah. Da ga stavimo pod lupu, da ga seciramo, da vidimo od čega je on sazdan. Kada se dešava? Šta nam se desi u tom trenutku dana, života, pa nam taj strah izvire? Odakle on dolazi? Kako mi izgledamo? Dakle, da prostudiramo našu fiziologiju. Fiziologija u smislu od stava, govora, našeg disanja, te da ih iskontrolišemo. Te tri stvari bukvalno možemo da iskontrolišemo. Kada se dešava strah, recimo, mi smo prepoznali kod sebe da imamo loš stav. Hajde da kontrolišemo to.

Recimo, napadne vas grupa mangupa na ulici i u zavisnosti od vašeg stava vi ćete dobiti batine ili nećete dobiti batine. Ali kada ćete najverovatnije dobiti batine? Onda kada se povlačite. Tada dobijate batine jer ste tad žrtva. A onda kada se isprsite i kažete „’Ajde!“, onda se oni već uplaše i kažu, „Čekaj, ovaj baš i nije laka meta.“ Vidite, to je bio i stav i rečnik, sve je bilo drugačije. Dakle, o tome se radi kod straha. Prvo da ga analiziramo, pa onda da promenimo to kako mi izgledamo, kako zvučimo.

Kako dišemo? Jedna od stvari koje možete da vežbate. Da biste se smirili kada dolazi nešto što je strašno udahnite dva puta duboko, punim plućima (stomakom). Skroz napunite pluća i izdahnite u potpunosti, sve do kraja. To će vas smiriti u potpunosti, vaše otkucaje srca, brzinu, smiriće krvni pritisak, nahraniće vaš mozak kiseonikom… Mnogo je koristi od toga, ali to učinite samo dva puta, nemojte preterati da ne biste hiperventilisali i pali u nesvest.

Kako još kontrolisati strah? Tako što promenite vaš fokus sa negativnog na pozitivno. Primera radi – idete da razgovarate sa neom devojkom, i šta može da bude vaš fokus? „Joj vidi nju, ona je takva lepotica. Šta ću ja ovakav nikakav… Ma bolje da ni ne pokušavam. Ma sigurno će me odbiti. Nemam ja nikakve šanse.“ I tako dalje. Dakle, to je potpuno negativan fokus na negativan ishod. Potpuno suludo. I naravno da onda imamo strah. Hajmo potpuno suprotno, da razmišljamo u pozitivnom fokusu – „Jeste ona lepa, ali šta meni fali? Na kraju krajeva, ako ne probam, neću imati ništa, ako probam možda imam neke šanse.“ I tako dalje. Dakle, razmišljajte u pozitivnom smislu šta god da radite, odakle god da izvire taj strah.

Promenite način kako se sami sebi obraćate. U smislu – kada ste u društvu i nešto se dešava „strašno“, koliko sebe podstičete da nešto učinite ili sputavate da nešto učinite? Ono pozitivno podsticanje u smislu motivacije kada kažete sebi: „Hej, ti to možeš, hajde samo kreni! Uradi, hrabar si!“, to sve utiče na čitav naš stav i na naše emocije. Jer naše razmišljanje izaziva emocije. Onda, naravno, te emocije izazivaju dalje razmišljanje, itd. Dakle, to je jedan ciklus, jedna spirala. A da li silazi ili uzlazi, zavisi od vas. Od vaše početne postavke.

Jedna vrlo jednostavna teknika koju možete da primenite bilo kada, u bilo kojim okolnostima straha kada želite nešto da uradite, prvenstveno kada već znate šta hoćete (primera radi „Znam da hoću da priđem toj devojci.“ ili „Znam da hoću da skočim padobranom.“ ili „Znam da hoću da počnem novi posao/novi projekat.“ štagod, nebitno je, ali znate šta želite.), ali se plašite da to krenete, tehnika koja u većini slučajeva funkcioniše, gde vas tako lako motiviše i gde vam jednostavno izbriše strah, a to je – odbrojavajte sebi početak akcije. Kao za lansiranje raketa: 10, 9… Ali nemojte početi od 10. Počnite od maksimalno 5. U kom smislu? Dakle, rešio sam da hoću da priđem toj devojci. Udahnuo sam dva puta duboko, smirio sam puls, šta sad? U sebi ili naglas, a možete i prstima pokazivati, kažete ovako – „Pet, četiri, tri, dva, jedan, kreći!“ Bukvalno tako, odbrojte sebi. Videćete šta će se za tih pet sekundi u vama desiti. Kao da ćete zaboraviti na strah, kao da ga nije ni bilo. Jednostavno će vaš mozak da okrene razmišljanje u nešto sasvim drugo – u prvi korak. „Pet, četiri, tri, dva, jedan, kreći!“ i napravićete korak i otići ćete tamo. Naravno, šta će kasnije biti rezultat posle, to nije važno za ovu priču. Odbrojte sebi. To je divna tehnika za prevazilaženje straha u bilo kakvoj situaciji kada treba nešto da uradite. Molim vas, nemojte da odbrojavate kad vas napadne lav, jer tu nema odbrojavanja. Tu ili beži ili se bori sa lavom. Ali u svakom slučaju, u normalnim životnim situacijama, odbrojte i krećite!

Sledeća stvar kako da prevazilazite strahove jeste da prosto ponavljate stvari kojih se plašite. Ubacujte sebe namerno, ciljano, upravo u te situacije kojih se plašite. Ako je to flert sa devojkom, danas jedna, sutra druga, prekostura pet startujte, nakosutra petnaest startujte… Što više. I videćete kako vaš strah polako iščezava. Plašite se skoka iz aviona padobranom? Okej, skočite prvi put. Pa dobro, prestravili ste se. Drugi put: „Bilo je strašno.“ Treći put: „Okej.“ Četvrti put: „Jedva čekam da skočim!“

Ne zaboravite jednu stvar da kada se tako suočavate, strah se smanjuje vremenom, dakako, ali u većini slučajeva nikad ne iščezne u potpunosti. Taman da ste ove godine startovali hiljadu devojaka, jer, eto, imali ste godišnji eksperiment, i kod te hiljadu prva imaćete malu tremu da to uradite. Možda, a možda i ne. Ali ako prestanete to da radite – recimo, radili ste to godinu dana i narednu godinu ste prestali to da radite i dođe početak one treće godine – primetite da se strah opet podigao prilično visoko, samo zato što niste to radili toliko vremena. Dakle, što više nešto radite, to manje straha imate. Kada napravite pauzu, vrlo verovatno da će strah opet da se podigne. Nikad neće dostići one visine s početka, naravno, ali vrlo verovatno da će se podići za neki nivo.

Kada pričamo generalno o strahu kao pojavi i pojedinačnim strahovima bilo koje vrste – gubitak, bolni proces, rezultat, ishod – postoji jedna stvar koja vas definitivno lišava svih strahova u životu. Ali kada kažem svih strahova, to je bukvalno svih strahova. Kad me pitaju imam li ja kakve strahove, moram da se debelo zamislim da bih pronašao išta čega se zaista plašim i ne mogu da pronađem. Ne mogu da pronađem, a nisam psihopata. Ne, u smislu što sam rekao – ko nema nijedan strah, ima dijagnozu.

Ima i nešto što me je lišilo svih strahova, ne računajući neke male treme ako se nešto specifično dešava, ali generalno strah nizašta nemam. Šta je to? To je vera. Da me ne shvatite pogrešno, ne govorim o religiji. Govorim o veri na dva nivoa. Prvenstveno vera u sebe, u svoje sposobnosti, svoju moć rasuđivanja, svoj izbor, pa taman i pogrešio – generalno vera sebe. I Vera. Ona prava vera. Recimo u Boga, ili zovite kako god želite. To je nešto što definitivno pomaže čoveku da živi život bez strahova. Ali, vodimo računa da ne govorim o religioznom pogledu na pojam tvorca, jer religiozni pogledi sa religioznim dogmama nam često još više stvaraju strahove. U taj segment religioznosti neću sad da ulazim. Ali kada razmišljam o veri, to je prvenstveno vera u beskonačnost i besmrtnost duše. Te, stoga, što bih se ja plašio bilo čega na ovom svetu u ovom životu, šta god da mi se dešava, kad je moja duša beskonačna i besmrtna? Zašto da se plašim? Osim ako On ne odluči da me ugasi jednog dana, ali dobro…

Misao od Frenklina D. Ruzvelta, bivšeg američkog predsednika. Postao je predsednik 1933. godine, tačno kad je počela ona velika ekonomska kriza. Dakle, u loše vreme. On je izrekao kada se zaklinjao na predsednički mandat jednu divnu rečenicu, a to je: „Jedino od čega treba da strahujete je sam strah.“ I potpuno se slažem sa tom rečenicom. Jer svega ostalog ne treba da se plašite. To je sve uglavnom nepostojeće. Kako smo rekli na početku – sve je nešto zamišljeno, umišljeno, o budućnosti, dakle nepostojeće. Iako ponekada postoji i pravi lav koji vas napada, pa dobro, odreaguj na lava. Ali generalno, jedino čega čovek u modernom dobu treba da se plaši jeste to da mu u um dođe nešto da se plaši.

Nemojte da se plašite, zaista, nema nikakvog razloga. Živite život slobodno. Radite sve, pokušavajte sve. Bez obzira što će nešto i da boli. Bez obrzira što će nešto nečega i da vas košta (vremena, živaca, truda, rada, čega god…) i kad padnete, podignete se, šta ima veze.

Jedna moja vrlo lična stvar. Jedno od mojih najranijih sećanja. Nije najranije, ali jedno od najranijih. Imao sam 4 i po, do 5 godina, tako nešto. Kod mojih babe i dede sam i probudim se ujutru u krevetu i počnem da razmišljam o smrti. Dete sa 4 i po, pet godina počne da razmišlja o smrti. I šta je bila prva reakcija tada, tog deteta od 5 godina – mene? Pa naravno, da plačem. Plačem zato što sam se plašio smrti, naravno. U to vreme nije postojalo ništa što se zove vera u mom biću, ili religija ili nešto slično. Pogotovo ono vreme – komunističko, ateističko… I šta sam onda ja mogao sa detinjim umom? Upravo ono što sam vama rekao, taj strah iz desne sam prebacio u levu hemisferu mozga (uma). Ne znam ni sam kako, ali uradio sam to. Prebacio sam taj iracionalni strah od smrti u levu hemisferu i počeo sam racionalno i logički da razmišljam o tome. I šta sam zaključio kao dete od 4 godine? „Okej Borise, ti ćeš da živiš jedan period života – 30 godina, 50 godina (to su strašno velike godine za dete od 4 godine) i onda ćeš da umreš. E sad, ukoliko posle te tvoje smrti postoji nešto, dakle, život se nastavlja – pa čega se plašiš? Ukoliko ne postoji apsolutno ništa, tu je kraj… Ali ti nećeš ni znati da je kraj, nećeš znati da te nema – Pa čega se plašiš?“

Eto to je bio jedan moj zaključak – deteta od 4 godine. I od tog momenta više se ne plašim smrti. To je bio trenutak otkad se ja nikada više nisam plašio, niti ću se plašiti smrti, a sve ostalo je došlo kasnije.

Stoga, evo, koliko god vi sada da imate godina, naučite da se ne plašite jer strah se stiče i strah je nešto što se može i ukloniti.

Verujem da će ovo nekome pomoći. Bar onim ljudima koji imaju zaista veliki problem sa strahovima. Da shvatite da nemate nikakav razlog za njih i da možete slobodnije da živite vaš život.

Ukoliko vam je lakše od čitanja, onda pogledajte video na ovu temu:

Srdačan pozdrav,
Boris Teodosijević