Ispričaću vam sada jednu veoma poučnu priču, rekao bih. Zapravo, istinitu priču koja se desila meni lično, prilično, prilično davno. Ova priča će vam dati odgovor na osnovno pitanje iz naslova teksta, a to je – Koja je cena uspeha?

Kada sam imao pet godina, bio sam kod dede u Hercegovini i imali smo jedne susede prekoputa kod kojih smo se stalno igrali. Zapravo, ko se sve igrao? Ja, sa pet godina, moj brat koji je pet godina stariji od mene, znači imao je tad deset godina, naš rođak koji je takođe imao deset godina i sin od tih suseda, tu negde blizu njihovog godišta, dakle svi stariji od mene.

Oni su se stalno penjali na jedno drvo koje je bilo pored kuće tih suseda. Bivajući pet godina stariji, što je u tom dobu kad oni imaju deset a ja duplo manje od njih, samo pet, velika razlika u mogućnostima, sposobnostima i svemu ostalom. Bila je fora penjati se na to drvo i dodirnuti prve grane drveta. A prve grane su bile negde na visini (po mom sećanju) od četiri metra. Sad kada smo odrasli, četiri metra ne izgleda mnogo, ali znajte da je to makar za metar više od vašeg plafona.

I sad, zamislite mene kao dete od pet godina, koje mogu biti visine, možda metar, da se popnem na četiri metra visine. No, stvar je bila u tome što se ja nisam mogao popeti na to drvo, dok su se njih trojica stalno penjali. Drvo je bilo malo nakrivljeno, glatke kore, a oni su se kao majmunčad penjali gore, dok ja to nikako nisam mogao. I naravno oni su me zadirkivali što ja ne mogu da se popnem.

„E, dobro. Pokazaću ja vama.“ – pomislim. Jedan dan iskoristim priliku kada su susedi otišli negde i kući nije bilo nikoga, da odem u njihovo dvorište, sam. Nema ni mog brata, ni rođaka, nema nikog živog. Te odlučim da ću sam da se popnem na to drvo, da naučim, provežbam i kad oni dođu, da ja njima pokažem kako ja to mogu, bez obzira što sam duplo mlađi od njih.

Svim silama sam se trudio da se popnem do prvih grana na visini od četiri metra. Budem uporan i uspe meni da se popnem. No, kako sam pokušao da dohvatim grane, bukvalno se otkačim, prvo rukama a zatim mi se otkače noge. Pošto su se noge trenutak duže od ruku držale oko drveta, počnem da padam na leđa, uto se otkače i noge, te obrnuvši se u vazduhu padnem direktno na glavu. Direktno na glavu sa četiri metra visine zveknem dole na hercegovački kamen.

Ono što je bilo interesantno, sutradan kad su došli da obilaze to drvo, pogledaju kamen na koji sam pao. Kako sam pao, kamen sam pogodio delom glave iza uveta. Onaj hercegovački oštri kamen sam tako dobro pogodio da je moja kosa ostala odrezana na kamenu.

Sad, šta se desilo u tom momentu? Kako sam pao, ostao sam postrance da ležim na mestu, naravno ne mogavši da se mrdnem uopšte. Vidim u daljini kroz ogradu i vinovu lozu jedna moja rođaka sa njenim dedom (brat moga dede) odlaze kući od nas i pomišljam kako treba da ih dozovem. Pokušam da dignem ruku, ne mogu da dignem ruku, pokušam da dozovem, ne mogu da dozovem. Sve to traje sekund-dva i u tom momentu nastupa sužavanje. Ide crnilo, sužava se tunel i hop – nema više slike. Nema slike, nema tona, nema Borisa.

Ležao sam tamo nekoliko časova dok susedi nisu došli kući. Ovo se desilo ujutru, a popodne dolaze oni kući i zateknu mene kako ležim „mrtav“ u dvorištu. Naravno odmah pozovu moje. Moji su me u međuvremenu tražili, zvali okolo „Boro, Boro! Ko zna gde je Boro otišao, nema Bore…“ Uspaničili se, ovi došli, pronašli me, spakovali me odmah u kola gde sam se jednom probudio, bukvalno na sekund. Da li u našim kolima ili kolima hitne pomoći, više ne znam, u naručju svoje majke gde sam samo otvorio oči, ugledao nju i opet se ugasio.

Ono što je interesantno, sve vreme nema nikakvog bola. I tad kad sam zveknuo dole na kamen, nema bola. Nisam ništa osećao, apsolutno ništa.

Zatim sam se probudio u mostarskoj bolnici. Vozili su me za Mostar, pošto tamo gde sam bio, u tom gradu bolnica nije bila dovoljna, te su me odatle transportovali do Mostara i pravo u operacionu salu. U operacionoj sali sam došao svesti takođe na sekund i ugledao onaj kolut svetala iznad operacionog stola i jedan lekar iznad mene se naginje. Onako, sav u zelenom, zelena maska, zelena kapa i drži špric, injekciju u ruci. Tad sam se opet ugasio.

To moje putešestvije tamo i ovamo je trajalo puna dva i po dana, otprilike, od pada pa dok se nisam zaista probudio, dok nisam došao k sebi.

Moram uzgred da spomenem, interesantno, čim sam otpušten kući iz bolnice, komšije su posekle to drvo i više se nikada niko na to drvo nije peo zbog, eto, moje budalaštine.

Zašto sam sve ovo ispričao? Prosto, da bih vam rekao sledeće. Najveći uspesi u istoriji čovečanstva, pa i najveći uspesi ljudi oko vas, kojih možda niste ni svesni, obično imaju veliku cenu. Vrlo često ljudi pomisle, pa i meni govore: „Lako je tebi, ti si uspešan.“ Pa dobro, ljudi, da. Možda i jesam uspešan danas, ali koja je bila cena tog uspeha?!
U ovom slučaju tog pada i te dečije igre, cena „uspeha“ je mogla biti moja glava. Dakle, moglo se desiti da me više nema samo zato što sam imao naum da ja moram da uspem, da ja moram nešto da uradim.

Cena uspeha u životu, generalno, može biti svašta. Ali u pitanju je istrajnost. Istrajnost koja vas tera da se odričete mnogo toga. Zamislite samo čega se sve, recimo, Novak Đoković odriče da bi uspeo u svojim sportskim naumima. Čega sam se ja odricao da bih uspeo u svojim poslovnim. Morao sam stotine i hiljade knjiga da pročitam da bih bio danas ovo što jesam. Koliko sam vremena uložio, koliko učenja, rada, truda, novca i svega ostalog.

Pazite, nekada cena velikih uspeha u istoriji čovečanstva budu veoma velike žrtve. I većinom ljudi koji su spremni na velike žrtve, a pri tome najviše mislim na njihove sopstvene žrtve – to su ljudi koji mogu da računaju na sopstveni uspeh.

Ukoliko niste spremni, ukoliko ste osoba koja voli da živi u svom nekom balonu zaštićenosti, u onoj tzv. zoni komfora, teško da ćete tako dosegnuti bilo kakve uspehe u životu. Ukoliko vas roditelji štite od svega. Štite vas od života – znate onu zanimljivu sliku kad roditelji umotavaju dete u najlone sa balončićima za pakovanje uređaja i tih stvari. Zamotaju skroz, ruke noge, sve, stavi kacigu na glavu i sad možeš napolje. Tako se ništa ne dobija, tako nema uspeha.

Dakle, morate biti spremni na žrtvovanje. Naravno, to ne znači da zaista morate da gubite glavu. Ali, ponekad, ko zna šta ćete izgubiti. Slomićete ruku, slomićete nogu, da biste bili fantastičan gimnastičar. Prolićete ko zna koliko litara znoja da biste postigli nešto. Potrošićete ko zna koliko godina ili decenija učenja nečega da biste postali nešto. Bez truda i bez istrajnosti, nema nikakvog uspeha. Apsolutno nikakvog.

Naravno, pod uspesima nikako ne mogu da podrazumevam sreću, tipa, igrate loto pa dobijete sedmicu. To nije nikakav uspeh, to je samo sreća, ništa više.

Da ne biste pomislili da je ovo jedina stvar koja je potrebna za uspeh, imate drugi tekst – 25 pravila za uspeh. Tamo je detaljno pojašnjeno šta je sve neophodno da biste zaista uspeli u životu. Ali generalno, iako ovo tamo nisam navodio, sad je vreme da vam kažem – Bez vaše lične i sopstvene žrtve, zaboravite na bilo koji lični uspeh.

Moj uspeh je ako sam vas makar malo ponukao da razmislite o sebi, o svojoj sopstvenoj zoni komfora i o tome kako morate izaći iz te zone komfora da biste nešto postigli u životu.

Srdačan pozdrav,
Boris Teodosijević

Video na ovu temu pogledajte ispod: