Iako nije vedra tema, prosto je nemoguće razumnom čovjeku ne razmišljati o ovome. Čak i da smo najsrećniji u životu i da nam sve ide baš onako kako želimo. Da se odmah razumijemo, ovo nije neka religijska tema, već pokušaj prikaza realnosti života i moja želja da vidim sva vaša mišljenja i/ili iskustva.
Ponukan sopstvenim razmišljanjima, iskustvima i doživljajima, prosto mi se nameće da pokrenem temu koja će se pozabaviti zlom u čovjeku, kako u pojedincu, tako i u ljudima generalno ili u čitavom društvu.
Cilj mi je da se bavimo konkretnim zbivanjima, a ne teorijama ili vjerskim učenjima.
Ne mogu, a da ne steknem utisak da je zla sve više u ljudima, ili da ga možda nije više, ali da se sve više i lakše i neskriveno ispoljava.
Iako nisam neki matorac sijede glave (bar u trenutku pisanja ovog teksta nije bila sijeda 😊), sa sedam decenija ličnog iskustva, ali i sa ovih 31-om godinom sam svjedok tako velikih i naglih promjena u ljudima i društvu u cjelini, da se ponekada i uplašim gdje će sve to i kako da završi.
Da li postoje neke granice širenja zla? Da li postoje ikakve društvene ili moralne norme koje su u stanju da zlo bar malo sputaju?
Izgleda da ne.
Granica je ukinuta, norme su srušene ili izvrnute naopačke i sada je skoro pa pravilo da sve što je dobro se odbacuje, skrnavi, proglašava glupim, slabim, bezvrjednim, a sve što je loše se usvaja, veliča, propagira na svakom koraku, i naravno ČINI!
Dobri ljudi se odbacuju, loši se prihvataju.
Dobra djela se ismijavaju, loša se veličaju.
Dobrota sama se proglašava glupom, a zlu se klanja kao najpoželjnijem načinu života.
Svakim danom smo svjedoci zla koje čine pojedinci oko nas, ali, da li iko diže glas protiv toga, ili samo nijemo posmatramo nadajući se da nâs to zlo neće dokačiti. Uvijek nas dokači!
Tolerišemo zlo gdje god se okrenemo. Tolerišemo ga u porodicama (srećom, više sam nego blagosloven što ga u mojoj nema), tolerišemo ga u školi, na poslu, u društvu, tolerišemo ga kod voljenih osoba. Tolerišemo ga svugdje. A ako ga i ne tolerišemo, onda se samo sklanjamo podvijena repa, ili pak tom zlu uzvraćamo istim takvim zlom. Rijetko ko se bori protiv zla, jer svaka borba biva toliko teška i skoro pa beznadežna, da se malo ko uopšte usuđuje krenuti tim putem i bar malo dignuti glas protiv zla koje nas okružuje. A i činjenica jeste da se protiv zla može boriti samo dobrotom, a dobrota se čini tako nemoćnom, jer drugi na našu dobrotu uzvraćaju samo još većim zlom, jer u našoj dobroti vide slabost i laku žrtvu, pa to odmah polete da iskoriste.
Koliko ste puta čuli da neko u vašoj okolini izgovori ovu najodvratniju rečenicu koju je ljudski rod smislio: „Gaziću preko mrtvih, samo da stignem do svojih ciljeva!“???
Ja sam je, na žalost, čuo i osjetio na sopstvenoj koži, ali, dakako, ni blizu da sam samo ja bio žrtva te rečenice i takvog čovjeka, već dosta ljudi iz moje okoline koji su došli u bilo kakav kontakt sa jednim takvim „neljudskim“ stvorom. Naravno, još veća nesreća jeste da takav zao čovjek upravo najviše povrejedi one koji mu najviše pruže, jer što više sebe date takvom čovjeku, to taj ima više „materijala“ da vas povrjedi, a bez izuzetka svako prije ili kasnije bude povrijeđen, jer čim kao pauk isisa sve što može iz tebe, svu korist koju može da dobije, onda te naravno odbaci kao praznu ljušturu, uz što veće povrijeđivanje koje ti može nanijeti poslije toga i to u najbolnije tačke koje imaš.
Postavlja se pitanje „isplativosti“ činjenja zla i življenja zlim i beskrupuloznim životom. Čini nam se da „najbolje“ prolaze upravo zli, jer ne prezaju ni od čega da bi sebi prigrabili što više. Samo, šta oni sebi grabe?! Obično samo materijalni imetak, ili neku sličnu korist. Pa u redu, neka im ga. Ali zato nemaju ljude oko sebe, nemaju ljude koji ih iskreno vole i poštuju za vijeki vjekova. Imaju ljude samo onoliko vremena koliko su u stanju da ih varaju izigravanjem dobrote i pletenjem zlih „paukovih“ mreža oko dobrih i iskrenih ljudi. A dobri ljudi polaze od sebe i jadni ni ne shvatamo da nam se toliko zlo sprema, jer ne razmišljamo na takav način i ne gledamo u tom pravcu. Mislimo da su takvi iskreni prema nama i istinski dobri. Ali sve to traje do onog momenta kada takav pokaže pravo lice prema nama. Samo, na žalost, niko od nas se ne nauči na primjeru nekoga prije nas i nikada ne možemo da vjerujemo da je taj zao, čak i kada vidimo šta radi drugima. Uvijek mu nalazimo nekakvo opravdanje i povjerujemo mu da su ti ljudi koje je dotični povrijedio, to nekako i zaslužili. Sve dok i nama samima ne zabije nož u leđa!
Kako ne bih previše dužio, a i da bih čuo vaša mišljenja, završiću sa ovih par rečenica:
1. Neka se meni trostruko vrati svo zlo koje sam ikada nekome pomislio i/ili učinio!
Ne plašim se izreći ovu rečenicu, jer sam čitav život nastojao živjeti u dobroti i iskrenosti.
2. Nadam se da će se meni vratiti bar malo one dobrote koju sam iskazao drugima!
Tome mogu samo da se nadam, a nikako da zahtjevam. Dobrota se ne može tražiti, može se samo zaslužiti.
3. Neka se svima vrati onako kako su činili drugima, bilo to dobro ili zlo!
Nekada sam svakom zlu opraštao i želio mu samo dobrotu, nadajući se da će mu moja dobrota pomoći da se odrekne svoga zla, ali ne mogu više… iskreno… umorio sam se ljudi, teško mi je više i da razmišljam o silnom zlu, a kamo li da mu pokušavam pomoći sopstvenom dobrotom.
Moj zaključak je, da ipak zlo preovlađuje u današnjim vremenima, ali mi je ujedno i nada da će nekakvom Božijim promišlju ili razvojem ljudske svijesti, zlo konačno biti potisnuto i sasječeno u korijenu za sva vremena.
Za kraj, neka svakome bude:
PO ZASLUZI!!!
Tekst napisan 18.10.2007.
Srdačan pozdrav,
Boris Teodosijević
Lično iskustvo: Svako zlodjelo, bilo urađeno svijesno ili nesvjesno – vrati se 3-5puta. Urađeno dobro djelo, ako se uradi sa željom da biće vračano, to više nije ono, već zajam, kojeg ne možeš odplatit nikad. Ako činim dobro, dam – u groblje zakopam – i zaboravim. Nek bude činjeno zlo ili dobro neki boomerang. Od ovakvog stvora što dalje ili batine za uzvrat odmah, jer takav je u svom bistvu jak prema nemočnima, ali protiv jednakome ili močnijima – kukavica. Zlo je kao ljulka; što više terena mu daješ, to više raste i se širi, dok ne pobije sve ispod sebe. Nikad kraja. Sa posljednjom i ja – neka bude po zasluzi – jednom za uvjek !
Свиђа ми се Борисов текст а и коментари које су написали пратиоци.
Ја сам недавно дошао у контакт с Борисовим видеима па још увек „гутам“ исте, а да их можда и не „сажваћем“ у потпуности. Али, хајде да се укључим с овим коментаром
Добро и зло постоји и то није спорно, али је спорно да ли постоје добри и зли људи. Звучи парадоксално, али ћу покушати да објасним овакав став.
Добро и зло су две крајности и оне су за човека недоступне. Нико није само добар, или само зао. Сви људи се налазе између тих крајности. То је широка скала као кад посматрамо математичку праву из нулте тачке. На њој можемо одредити позитиван смер (добро) и негативан смер (зло). Број плус и минус бесконачно не постоји, сви бројеви су између. Тако су и сви људи између доброг и злог човека, који су само појмови. Сваки човек у себи има и добро и зло, само је питање шта преовладава (ког вука хранимо). Сваки човек се може довести спољашњим или унутрашњим околностима да се на оба дела поменуте праве, мање или више добар или зао.
Наше је да се трудимо да будемо на страни доброг и то што даље и више.
Гледајући нека видеа уочио сам да и Борис некад бива љут, па чак да изгледа бесан. Неки то можда осуђују али ја не. Борис је изузетан ум, али и Борис је само човек. То искрено и несебично дели своје знање и бесплатно, не значи да треба да трпи сваку будалу. Сетимо се само поступка Исуса Христа који је с гневом испревртао столове трговаца у храму. То је оправдан гнев, али је гнев. И сам сам био збуњен тим Христовим поступком, али сам схватио – Исус Христ није само Бог, он је био и човек. А човек има у себи има људску природу и божанску. Мора се развијати у смеру ка Богу, ка добру, ка истини, правди и љубави. То је процес и дуг пут на коме чекају разна искушења и човека и човечанство.
Divan tekst. Pročitala sam ga baš u pravo vreme. Kao da sam ga ja pisala.I mene često muči to pitanje. Treba nam više ovakvih tekstova, barem nama koji se konstantno trudimo da biramo ispravne postupke, a ne lakše, brže i materijalno vrednije…. Treba čuvati veru u Boga, jer to nas jedino može spasiti. Hvala puno autoru
…Ukloni se od zla, i čini dobro;
traži mira i idi za njim.
Oči su Gospodnje na pravednima,
i uši Njegove na molitvu njihovu.
Lice pak Gospodnje je na činitelje zla,
da istrebi sa zemlje spomen njihov.
Zavapiše pravednici, i Gospod ih usliša,
i od svih nevolja njihovih izbavi ih.
Blizu je Gospod skrušenih srcem,
i smirene duhom spasiće.
Mnoge su nevolje pravednih,
i od svih njih izbaviće ih Gospod.
Čuva Gospod sve kosti njihove,
nijedna od njih neće se satrti.
Smrt je grešnika zla,
i koji mrze pravednika prevariće se.
Izbaviće Gospod duše slugu Svojih,
i neće se prevariti svi koji se uzdaju u Njega.
Страхови, страхови, страхови… су оно што тера човека да крај сопствених унутрашњих и спољашњих очију – жмури на зло. “Ако се супротставим могу да настрадам…“ … “Шта ја имам с тим, боље да живим свој живот и ћутим…“, итд. А онда оно најгоре : ако претходна два става доминирају, као непрозирна магла се јавља онај одвратни подсвесно-свесни љигави о с е ћ а ј да смо саучесници у злу. Ту истину ни “под разно“ у себи не признајемо, дакле, непоштени смо према себи. Па како онда бити поштен према најближима, затим у заједници, у окружењу, и стати с в а к о м злу на реп ? У срећна времена нама је владао морални код на првом месту. Код састављен од инстинктивно-интуитивних страхова типа “пец-пец ! НЕ ДИРАЈ ватру…“ Такав интуитивни код смо имали и према “не убиј“ (сем кад се браниш истински а и онда ти мучно), “не кради“ (него упитај, даће ти се, ако неће – питај другде, једном ћеш добити)…итд. Имали смо по целом овом Балкану претке који су такве чврсте кодове неговали више него ишта друго… А кад се “хоћу још и хоћу више“, дакле п о х л е п а* + таштина* уселило међ’ кодове-носаче јер је и м а т и толико заводљивије од у м е т и – ето зла. И све док живимо према п о х л е п и + таштини а не према п о т р е б и – ето нам га. То што заводљивост траје док и похлепа + таштина полако брише потребу, претвара се у одвратну алавост и генерише трулежину звану зло. Но, хвала, Богу, Творцу, Универзуму или чему год – ипак нас је више с потребама него с похлепама. Јер ко зна да је преко пута ове обале реке иста таква обала а не нека друга – зна с в е… “ По х л е п а* + таштина*“ = несигурност, комплекси, незрелост, не-мудрост… Је’с, нпр., тешко не отићи на море 15 год, ал’ осврни се, измудруј садржај који није море али те испуњава тиме што је нов, другачији, изазови себе, упусти се у ширење својих граница и видика, не уљуљкуј се = не заводи се туђим “видицима“. НИСИ то ти.
Kao što reče u svom videu na yt, teško je govoriti o ovoj temi a ne skrenuti u religiozno/duhovno. Jasno je da ako se nalazimo u kali yugi (gvozdenom dobu), silaznoj putanji, udaljavanju od Apsoluta, sve se kvari, dakle nije čudno da raste količina zla, ima sve više zlih ljudi. Zlo raste u svakom smislu, čak i mereno najmaterijalnijim merilima. Ipak, ovo ne ide u nedogled, vreme ubrzava i doćićemo dio tačke preokreta, (neki bi rekli smaka sveta) i sledi ulazak u novo zlatno doba. Dakle, u ovom periodu zlo pobeđuje, mnogo više nego dobro, ali kako bi se reklo, zlo dobija bitke ali na kraju će izgubiti rat. Autori koji se bave ovom temom smatraju da nekakva zajednička akcija ljudi nema smisla i sigurno neće uspeti; padanje se ne može zaustaviti; preostaje samo da pojedinci za sebe i svoju najbližu okolinu učine koliko mogu i ne pokleknu u teškim vremenima. Za utehu je to što, koliko znamo, zlatno doba traje 4 puta duže od gvozdenog, srebrno 3, bakarno 2 puta, pa kad se sve sabere, izgleda da je period vladavine dobra mnogo duži. Pozdrav.
Nadam se da se ne ljutiš i da razumeš moj stil koji volim a to je iskazati svoje mišljenje tuđim rečima 🙂
No, ipak ću reći nekolike reči pre toga: Mislim da je čoveku dato i dobro i zlo i može da bira čemu će da se prikloni 🙂 Zlo je uvek inferiornije i nesrećnije od dobra i uvek dobru zavidi! To zvuči paradoksalno ali je tako! Zlo je uvek na gubitku! Uvek! Zlo ne zahteva truda i odricanja kao što to zahteva dobro. Ljudi biraju zlo jer je put zla mnogo lakši. Biraju zlo jer su sebični.
,,…prosto mi se nameće da pokrenem temu koja će se pozabaviti zlom u čovjeku, kako u pojedincu, tako i u ljudima generalno ili u čitavom društvu…utisak da je zla sve više u ljudima, ili da ga možda nije više, ali da se sve više i lakše i neskriveno ispoljava…Da li postoje neke granice širenja zla? Da li postoje ikakve društvene ili moralne norme koje su u stanju da zlo bar malo sputaju?
Izgleda da ne.
Granica je ukinuta, norme su srušene ili izvrnute naopačke i sada je skoro pa pravilo da sve što je dobro se odbacuje, skrnavi, proglašava glupim, slabim, bezvrjednim, a sve što je loše se usvaja, veliča, propagira na svakom koraku, i naravno ČINI!
Dobri ljudi se odbacuju, loši se prihvataju.
Dobra djela se ismijavaju, loša se veličaju.
Dobrota sama se proglašava glupom, a zlu se klanja kao najpoželjnijem načinu života.
Svakim danom smo svjedoci zla koje čine pojedinci oko nas, ali, da li iko diže glas protiv toga, ili samo nijemo posmatramo nadajući se da nâs to zlo neće dokačiti. Uvijek nas dokači!
Tolerišemo zlo gdje god se okrenemo…A ako ga i ne tolerišemo, onda se samo sklanjamo…ili pak tom zlu uzvraćamo istim takvim zlom.,,Rijetko ko se bori protiv zla, jer svaka borba biva toliko teška i skoro pa beznadežna…A i činjenica jeste da se protiv zla može boriti samo dobrotom, a dobrota se čini tako nemoćnom, jer drugi na našu dobrotu uzvraćaju samo još većim zlom, jer u našoj dobroti vide slabost i laku žrtvu… zao čovjek upravo najviše povrejedi one koji mu najviše pruže, jer što više sebe date takvom čovjeku, to taj ima više „materijala“ da vas povrjedi, a bez izuzetka svako prije ili kasnije bude povrijeđen, jer čim kao pauk isisa sve što može iz tebe, svu korist koju može da dobije, onda te naravno odbaci kao praznu ljušturu, uz što veće povrijeđivanje koje ti može nanijeti poslije toga i to u najbolnije tačke koje imaš…A dobri ljudi polaze od sebe i jadni ni ne shvatamo da nam se toliko zlo sprema, jer ne razmišljamo na takav način i ne gledamo u tom pravcu. Mislimo da su takvi iskreni prema nama i istinski dobri. Ali sve to traje do onog momenta kada takav pokaže pravo lice prema nama. Samo, na žalost, niko od nas se ne nauči na primjeru nekoga prije nas i nikada ne možemo da vjerujemo da je taj zao, čak i kada vidimo šta radi drugima. Uvijek mu nalazimo nekakvo opravdanje i povjerujemo mu da su ti ljudi koje je dotični povrijedio, to nekako i zaslužili. Sve dok i nama samima ne zabije nož u leđa…Nadam se da će se meni vratiti bar malo one dobrote koju sam iskazao drugima…Neka se svima vrati onako kako su činili drugima, bilo to dobro ili zlo…umorio sam se ljudi, teško mi je više i da razmišljam o silnom zlu, a kamo li da mu pokušavam pomoći sopstvenom dobrotom…neka svakome bude:
PO ZASLUZI!!!
Je li Zlo u prirodi čovekovoj?
Kroz svoje iskustvo, koje je, verujte, veoma kratko – svaka moja godina sama staje na po jedan ljudski prst, osećam da Zlo nije u biti čoveka. O ne, nemojte pomisliti da se sa Zlom nisam nikada sreo, niti da nisam i u sebi zrno Zla nekada gajio, da. A kaže li ko da i sam to nije, slagao je.
Sad, kako red nalaže, treba svoj stav da pojasnim, naime – osetite ono što ste osetili kad vam je neko činio Dobro. Proživite to. Fino. A sad osetite ono što ste osećali kad su na vas išli Zlom. Šta je intenzivnije? Pretpostavljam ovo drugo, i kod vas.
Dakle, čovek Dobro prihvata olako, to je norma, zar ne? To je deo nas, pa nemamo problema da ga prigrlimo, kao ni da ga damo.
Sa Zlom je malo drugačije, kako kod onih koji ga čine, tako i kod onih kojima se čini.
Ovi prvi su, svakako posegli za zabranjenim voćem. Kršiti pravila je izazov, zar ne? Pa i pravila osobne prirode, težeći tim putem nekom cilju.
A što se tiče onih kojima se čini Zlo, kao dokaz da ono nije u čovekovoj prirodi, iskoristiću vaš odgovor gde ste rekli da je proživljavanje Zla bilo intenzivnije, i tu u pomoć pozvati osnovni princip geštalt psihologije – Naime, razum sve posmatra kao savršenu celinu, i samo takvu je prihvata. Nesavršene oblike čovekova svest dopunjuje kako bi postali prihvaćeni, a problem nastaje kada je neku celinu nemoguće završiti. Prema geštaltistima, takvi oblici ne bivaju prihvaćeni, nego ostaju u svesti i teže da budu dovršeni.
Sad, grešim li ako kažem da Zlo pamtimo duže, da se pri mišljenju o Zlu u nama bude intenzivnija osećanja, i da iskonski čovek nema Zla u sebi?
Znam, ovim ne iznosim nikakvo rešenje kako se protiv zla treba boriti, no, mislim da sam, kako ja to vidim, naišao na koren zla. Gde je tačno, ne znam, ali znam da nije u prirodi Čovekovoj.
Ja verujem da postoje dva tipa zlih ljudi. Onih istinskih zlih ljudi , koji su u samoj svojoj biti zli, nesposobni da spoznaju ljubav kao takvu, pa zivot provode nanoseci zlo drugima. Drugi tip zlih ljudi su oni koji nisu zli, ali su i itekako zavedeni zlom, i svesni su da se iz tog zacarnog kruga zlodela tesko izlazi kada jednom nacinis prvi korak. Za razliku od prvih koju su malobrojniji, ovi drugi su ta vecina zbog kojih zlo na ovome svetu opstaje. Metforicki receno, zlo ti je poput naredbodavca, a oni koji ga slede su njegovi izvrsitelji. Medjutim, najveca krivica po mom misljenju je na plecima dobrih ljudi koji su navikli ili su mozda naucini da tolerisu zlo. Dobri ljudi su poput roditelja koji zeleci da umiru plac deteta ugadjaju mu na sve moguce nacine, ne videci da sebi time cine ali detetu medvedju uslugu. Zlo prestaje da pobedjuje onog trenutka kada dobri ljudi, ali ne naivni, prestanu da „ugadjaju“ ili tolerisu cinjenje zla.Jer sta je zlo do nedostatak ljubavi. Tako da zle ljude po mom misljenju vise treba sazaljevati nego se ljutiti na njih jer su to ljudi koji nikada nisu spoznali sta znaci ljubav, A da li im zbog toga treba oprostiti sva pocinjena zlodela, apsolutno ne. Kazna treba biti srazmerna njihovim zlodelima!Bog je svima dao pravo na slobodnu volju, pravo da biramo da li cemo biti na strani ljubavi ili zla, tako da svako treba da trpi posledice svog izbora.
Odličan tekst! Dovoljno je da mala grupa zlih ljudi, dođe u poziciju da formira preko medija nove vrednosti. Oni kreiraju novu stvarnost. To traje dugo i postepeno, čovek postaje egoista i konformista, pa čak iako nije zao, ne troši energiju na zaustavljanje zlih ljudi u njihovim namerama, jer je ušuškan u svom konformizmu. Samo lični interes postaje bitan, a ne interes zajednice. Na tome se dugo radilo. Prvo se ljudima nude materijalne stvari, stalno nove, koje se besomučno reklamiraju. Ljudi postaju konzumenti, prestaju da razmišljaju, gube osećaj empatije. Porodica prestaje da ima svoju funkciju, očevi se pretstavljaju kao nasilnici, a ne kao glava porodice. Ljudi po inerciji to prihvataju, jer podsvesno idu za lakšim serviranim rešenjem. Civilizacija je došla na nivo, na kome joj je potreban reset. Na sreću, moje okruženje je puno dobrih ljudi, ali su potisnuti, jer su ovi loši glasniji. Dobro uvek pobeđuje, ali posle puno muke, jer ljudima je potrebno mnogo vremena da se probude, da prestanu da primaju informacije iz medija, bez ikakve obrade. Kao što reče Gebels:“Dajte mi medije i ja ću od jednog naroda napraviti krdo svinja!“
DOLORES CANON JE TO LEPO OBJASNILA, I TO SE SADA DEŠAVA! ZNAM DA LOŠE IZGLEDA ALI NIJE! SVE IMA SVOJE RAZLOGE! ZAVISI U ŠTA VERUJEŠ! POTREBNO JE DA LJUDI DIŽU SVOJU VIBRACIJU!
Problem zla jeste što je samo po sebi i samo po sebe destruktivno i kao takvo, samo sebe uništava na kraju ili se javi neko drugo „zlo“ koje ga uništi.
Dobro uvijek izađe kao pobjednik, samo je pitanje vremena.
Na zalost u potpunosti se slazem sa vama Borise. Tekst kao da sam i sama pisala, ipak, trazeci izlaz i ne verujuci da je sve crno, nailazim na vas i vase video snimke koji mi pomogose da isplivam i da se uspravim, Moramo se okupiti oko najboljeg od nas , a to ste vi Borise. Srdacan pozdrav
Vauv kakav tekst. Svaka ti je na mestu.Svakako da sam imala taj momenat u svom životu, na žalost više puta,a verujem da se dobrim ljudima vrati dobro posle nekog vremena.Sad kad živim sama i sa svojim decom koji imaju svoje porodice a ja unučiće ja sam srećna i zadovoljna žena.Zlo u društvu to ne znam šta da mislim…. i meni se čini da ga je sve više u visokim krugovima.