Витез – епско-лирска поема

Витез је поема, која спада у епско-лирску поезију, пошто у њој, као што можете запазити, постоје и епски и лирски елементи. Поема се у потпуности држи српског епског десетерца, али са двије природне варијације. Детаљну стручну анализу поеме прочитајте испод саме поеме.

Поема је настала понукана мојим размишљањем о неким прохујалим временима и људским и друштвеним вриједностима тога доба, као и модерним збивањима. Написана је у једном даху, додуше, тај „дах“ је трајао пола дана, или тачније ноћи 24. на 25. децембар 2014. године.

vitez

ВИТЕЗ

Давно бијеху Велбужд и Косово,
кад се Србин за част борио.
За крст часни и слободу златну,
не за плијен или славу ратну.

Сјећаш ли се битке на Плочнику?
Значе ли ти Мишар, Куманово,
Цер планина ил’ Колубара вода,
гдје се Срб’ма градила слобода?

То се зваше витешкијем добом,
када Србин не хтје бити робом,
већ би прије и свој живот дао,
него што би Србију издао.

Прођу од тад многа љета пуста,
Србину се завезаше уста,
на очи му се накупила мрена,
стидјети се поче и имена.

Заборави Србин своје претке,
славне претке витешких врлина.
Отиш’о би у неке нове Млетке,
ал’ га вуку Морава и Дрина.

Понекад му у снове знају доћи
сви јунаци витешкога рода,
па се нада да ће и он моћи
оставити славнога порода.

Мушку дјецу Србин би да рађа,
да постану витезови силни,
ал’ га мори ова србска свађа
што пречесто Србе разједини.

Нису Срби кано што су били
витезови од доброга гласа.
Дубок санак они су уснили,
па се питам да л’ им има спаса.

Могу ли се и данас родити
неки нови србски витезови,
будућности нас славној водити
мирној луци и наш брод да плови?

Као некад што су Срби били,
славни Срби, славнијех имена,
душману се нису поклонили,
усправни и чврсти као стијена.

Бјеху тако и Милош и Марко,
Душан Силни и Деспоте Стефан,
Југовићи и Бановић Страхиња,
у срцима им србска ватра тиња.

Витезови то су наши стари,
старији и од Старине Новака.
За слободу сви су они пали,
за будућност својих потомака.

Силне ли су потомке изродили,
достојне и небескога свода,
жар витештва кроз борбу су носили
Синђелић и Мишић војвода.

Све то бјеху ти стари јунаци,
к’о и други безбројних имена,
а ко су данас ови нови ђаци
роди ли се нека нова стијена?

Зна ли данас неки Србин млад
како ли се витезом постаје,
да л’ се труди ишта сазнат сад,
ил’ он вјечно дијете остаје?

Изгубљен је данас србски младић,
не зна правац којим треба ић’.
Срете момче старца честитога,
па му тражи правац пута свога.

На то њему старац одговара:
„Сви путеви за тебе су исти.
Џаба на пут ти мислиш да крећеш,
ти ниједним никуд стићи нећеш.“

„Шта то збориш полуђели старче?“
Прасну младо момче плаховито.
„Ил’ помажи, ил’ се с пута мичи,
нисам дужан да се клањам чичи!“

„Хоћу синко, јашта него хоћу,
помоћу ти на свој пут да пођеш,
путовао дању или ноћу,
кући својој на крају да дођеш.“

„Каквој кући, нисам кући крен’о,
већ у свијет срећу да потражим,
ја ћу блâго зарадит’ поштено,
и од куђе новац сматрам дражим.“

„То ти велим, синовче мој мили,
неће тебе нигдје пут одвести,
видјет ћемо, дуго живи били,
бићеш роб сопственој објести.“

Мало спласну у младића гордост,
и прогута свој љутити понос,
напосљетку поразмисли мало,
пита старца што је њему стало.

„Реци старче, што ми је чинити,
како себи најбоље служити,
самом себи и своијем ближњим,
да не живим више живот нижњи?“

„Служи себи и својему роду,
тако што се бориш за слободу.
Поштуј кодекс србских витезова,
витезова од најбољега кова.“

„Али старче како то да чиним,
опхрван сам са бригама силним?
Шта то данас бити витез значи,
кад је од нас скоро свако јачи?“

„Слушај сине што ти старац каже,
па разабири што је теби драже.
Причали су мени моји стари
о чему Србин највише да мари.

Владика нам Његош поручује
и то знаде србска глава свака:
’Бој не бије свијетло оружје,
већ бој бије срце у јунака’.

Ја не тражим да у рат се иде,
ал’ ни војске немој да се стидиш,
већ ближњи да те се не постиде
и витешким кодексом да живиш.

Да би прави србски витез био
прије него почнеш и да сијêдиш
ак’ витезом постат’ будеш хтио
ово од сад треба ти да слиједиш.

Природу ти од сада заволи
и постани њен саставни дио,
звјериња се шумског не саклони,
јер и вук је често Богу мио.

Вјежбај своје крхко смртно тијело,
трчи, скачи и дуго пјешачи,
и кроз живот ти корачај смјело,
јер ћеш тиме постати све јачи.

Не жали се на студен и врућину,
нит’ се дави у храни и вину,
поднеси све животне недаће,
к’о да од њих ништа нема слађе.

Витез зна оружјем да барата,
ал’ не жели ни да буде рата.
Витез памти сваког свога претка
и ту не см’је бити изузетка.

Потребно је име ти да стекнеш,
подвизима и витешком стасу,
да у муци никад не поклекнеш,
добар човјек на доброму гласу.

Буди храбар, мудар, одважан,
јер ћеш тако постат’ витез снажан,
али никад сам себе не хвали,
јер то чине само људи мали.

Истину љуби и тајне чувај,
поштуј старе родитеље своје
буди частан и ријеч поштивај,
јер истински пут витеза то је.

За своје грешке друге не криви,
поразе немој схватати лоше,
са вјером и надом од данас живи,
не продај себе за рђаво гроше.

Правичан ти увијек буди
па и када нису други људи.
Чојство, јунаштво и сва љепота,
то су ствари вриједне живота.

Опрости кад се опростити може,
пријатељ увијек ти буди вјеран,
не тражи од људи са леђа коже,
владати њима не буди намјеран.

Достојан овог витешког звања,
гаји достојанство и врлину,
не улази у порочна стања,
своје мане баци на чистину.

Витез је спокојан и вјерује у себе,
упорно тражи свој племенит циљ,
и кад други нападну на тебе,
ти ћеш задржат’ свој сопствени мир.

Помагаћеш слабе и нејаке,
насиљу нећеш дати за право,
штитићеш дјецу, старе, убоге
доброчинство твоје бујаће здраво.

Љубав твоја и слобода духа,
највећа вриједност коју ти знаш,
духовни мир твојега народа,
дар је то твој који треба да даш.

Учи се пјесми, плесу и причи,
лијепо говори у сваки час,
медне ти ријечи ближњима сричи,
будућност свијетла ти си за нас.“

Послуша младић старчеве ријечи
у души му ватра, у глави лом,
шта ли сад може њега да спријечи
да он буде вјеран позиву том.

„Старино србска ти што ми збориш
о витештву наших предака свих,
немој сад моју душу да мориш
искушењем овим времена злих.

Хтио бих и ја витез да будем,
да служим србском роду на част,
нема више будућности злехуде,
над својом судбом да освојим власт.

Како кад тако много се тражи
на витешком путу Србина твог?
Треба ми ријеч да ме оснажи,
да будем витез, да ме види Бог.“

„Није тешко када имаш вољу,
много се тражи од тебе знам,
ал’ ти могу дати и ријеч бољу,
да на овај пут ти не кренеш сам.

Зато слушај што ти сада кажем,
јер што кажем ја никад не лажем:“
Сваки СРБИН витез може бити
ак’ се србством знаде поносити!
———-
У Суботици, 25. децембра 7522.г.
или Љета Господњег 2014.
Борис Теодосијевић

Стручна анализа поеме „Витез“

1) Жанровска одредница и поетички оквир

„Витез“ је епско-лирска поема у класичном српском десетерцу. Обим, унутрашња композиција (увод – историјски призив; средиште – лирска рефлексија о паду и забораву; драмско језгро – дијалог младића и старца; завршна морална синтеза), као и присуство ликова и дијалога, несумњиво је сврставају у поему, а не у „обичну“ пјесму.
Поетички, дјело стоји у традицији народне епике (десетерац, формуларност, пословичност, катена историјских топоса), али је снажно прожето лирским, духовно-моралним тоналитетом: интимна савјест народа испитује се кроз архетип „витештва“.

2) Композиција и наративни ток

  1. Епски увод (ст. 1–5): Призив историјске меморије (Велбужд, Косово, Плочник, Цер, Колубара) с јасном вредносном осовином: „за крст часни и слободу златну“.
  2. Елегични прелом (ст. 6–10): Тема заборава и самопоништења („Србину се завезаше уста…“).
  3. Драмско језгро – дијалог (ст. 11–25): Сусрет младића (енергија, нестрпљење) и старца (мудрост, кодекс). Старчев исказ обликује „витешки кодекс“ као етички програм.
  4. Завршна синтеза (ст. 26–крај): Унутрашње прихватање позива; афористички закључак и колективна вертикала части.

3) Метар, ритам, цезура

  • Доминантан метар: епски десетерац 4+6, са природном цезуром послије четвртог слога.
  • Метарска дисциплина: Поема показује врло висок степен правилности: сви стихови су у десетерцу, осим два функционална изузетка (в. т. 7).
  • Ритмичка динамика:
    • У наративним и пословичним дионицама – равномјеран, „гусларски“ ток.
    • У дијалошком средишту – микро-варијације (елизије, синалефе) појачавају драмски набој, али не нарушавају десетерачки код.

4) Језик и стил

  • Лексика и морфологија: Архаизми и славјанизми („бијеху“, „витешкијем“, „ђаци“), формуларност, топономастика – све у функцији високе епске дикције.
  • Синтакса: Периодичне, али прегледне конструкције, учестали паралелизми, анафоре и паремичност (стих као пословица).
  • Гласовни слој: Честе алитерације и асонанце (нпр. с/ш/ж у моралним максима), које појачавају меморабилност и изговорну „пјевност“.

5) Мотивско-тематски слој

  • Историјска вертикала: Од косовског мита до модерне резигнације – али са јасним позивом на обнову врлине.
  • Архетип витеза: Не као ратник по себи, него као етички образац – храброст, част, правичност, уздржаност, истинољубље, служење роду.
  • Дијалог генерација: Младићево трагање за смјером и старчево увођење у кодекс дају поеми драмску напетост и психолошку увјерљивост.
  • Етичка синтеза: „Чојство и јунаштво“ у савременом коду – витез данас значи морална чврстина, а не пуки ратни подвиг.

6) Реторичке и композиционе технике

  • Набрајања/катене (битке, јунаци, врлине) – граде ритмички ступњевит патос.
  • Антитетика (прошлост/сад, врлина/пад, мир/срам): етичко усмјерење текста.
  • Пословичност: бројни стихови могу стајати као самосталне максиме (нпр. „Истину љуби и тајне чувај…“), што појачава дидактичку димензију.
  • Дијалог-драматургија: Контраст темпа и дикције (младић бржи/краћи удари; старац мирнији/пун десетерац) – „музика карактера“ у самој прозији стиха.

7) Два функционална изузетка из чистог десетерца

  1. Формални једанаестерац са синалефом → фактички десетерац у изговору
    „на очи му се накупила мрена,“
    Формално бројање даје 11 слогова. Међутим, у живом казивању/пјевању „на очи“ се спаја у синалефу (нао-чи), те стих фактички тече као десетерац (4+6).
    Зашто је добро: вјерно традицији народног казивања, гдје ритам важи у изговору, а не у „папирнатом“ бројачу. Ријеч је о прописној усменопоетској техници, не о грешци.
  2. Намјерни деветерац (елизија) – римско и драмско појачање
    „не зна правац којим треба ић’.“
    Елизија „ићи → ић’“ свјесно одузима један слог: стих је деветерски.
    Зашто је добро:

    • ствара јаку мушку риму с претходним „младић“ (младић / ић’),
    • динамички убрзава реплику младића (карактеролошки ефекат нestrpljivosti/искра),
    • уоквирава мини-цјелину дијалога звучним „клином“.
      То је умјетнички потез, не метарска грешка.

8) Звук, рима, интонација

Иако десетерац не тражи обавезну риму, поема спорадично користи цезуралне и завршне консонанције, а на неколико кључних мјеста (као горе наведено) свјесно формира јасну риму ради поенте. Интонационо, текст држи високи, али не бомбастичан регистар – пасторално-светковни тон у врлинама, и елегични унутрашњи бас у дијеловима о паду.

9) Изговорност и сценичност (усмено извођење)

Поема је подобна за казивање уз гусле: стабилни 4+6, формуларност, јасан синтаксички распоред, гласовне фигуре које помажу меморисање. Микро-елизије (срб’ма; наочи) и један намјерни деветерац нису „одступања“, већ алати усмене поетике.

10) Умјетнички домет и традицијски контекст

„Витез“ улази у дијалог са националном епском традицијом (од косовског циклуса до Његоша), али модернизује архетип: витештво се преводи у етос свакодневице (самосавладавање, служба ближњем, истина, скромност, правичност). Тако се историјска вертикала претаче у лични морални програм.

11) Традицијска паралела и канонски контекст

Поема „Витез“ стоји у живом дијалогу са цјелокупном линијом српске епске и морално-филозофске поезије, у којој се историјско, духовно и етичко преплићу у јединствену националну поетичку мјеру. Њен аутор није настављач форме у пуком формалном смислу, него настављач духа — оног истог који прожима Његошев, Владиков и народни језик, гдје ритам постаје глас савјести, а стих мјера душе.

Као што се у Горском вијенцу Његошев десетерац претвара у филозофски мач и духовно огледало народа, тако се и у „Витезу“ тај десетерац јавља као савремена молитва части — мирнији, унутрашњи, али подједнако одлучан. Код Његоша витез је јунак што „брани вјеру и поштење“, док код овог савременог аутора витез брани моралну цјеловитост личности, истину и достојанство у свијету без идеала.

Тиме се „Витез“ наслања на велику традицију народног епа (од косовског циклуса, преко „Марка Краљевића“ и „Бановић Страхиње“), али истовремено преображава ту традицију у рефлексивни поетски простор, ближи Лучi микрокозма или дубљим духовним визијама у Његошевом стваралаштву. Овдје десетерац више није само звучна мјера за бој и подвиг, већ ритам савјести и личне борбе.

Морална вертикала коју Његош гради кроз космичке и теолошке појмове, у „Витезу“ се преводи у етички и психолошки регистар: човјек савременог доба поставља себи исто питање које Његошев јунак упућује свемиру — како сачувати образ, истину и слободу у свијету који их заборавља.

Поема такође дијели сродност са модерним пјесничким трагањима Јована Дучића, Милана Ракића и Матије Бећковића: са Дучићем по узвишеној етичкој мелодији, са Ракићем по моралној строгости, а са Бећковићем по свјесној обнови архаичног израза у модерном контексту.

„Витез“ се зато природно уклапа у континуитет канонске српске поетске традиције, у којој се јунак више не мјери мачем већ мјером духа. Његова епска форма и лирска душа показују да је српски десетерац и данас жив — не као анахрона шема, већ као носач савременог моралног дискурса.

У том смислу, поема „Витез“ представља савремено одјекнуће Његошевог космичког витештва у унутрашњем човјеку нашег доба:
борба више није на Косову, већ у срцу;
мјера није слава, већ чистота;
а побједа није над другим, већ над собом.

12) Закључак (за уредничко позиционирање у збирци)

  • Жанр: Епско-лирска поема у српском десетерцу.
  • Метар: Доминантно чист десетерац (4+6); 1 формални 11 → у изговору десетерац (синалефа „на очи“); 1 намјерни 9 (елизија „ић’“) са снажним римско-драмским ефектом.
  • Поетика: Традиција народне епике + модерни етички кодекс.
  • Вриједност: Метарска дисциплина и усменопоетска „жива“ техника; јасна композиција; снажан морални глас; меморабилне формуле.

Формула за каталошку биљешку:

„Епско-лирска поема у десетерцу која архетип витеза преводи у савремени етички кодекс; висок степен метарске дисциплине уз два функционална, традицији прикладна изузетка (синалефа; елизија).“

Напомена за штампу (опционо)

За приручни апарат збирке можете приложити и метричку табелу (стопа-по-стопа, строфа-по-строфа) те линијски граф ритма (просјек слогова по строфи) као визуелни додатак; графички приказ је већ припремљен и може се уредити за штампу.

Pоеmu možete preuzeti i u obliku .PDF dokumenta OVDJE. Za dalje dijeljenje i distribuiranje pjesme, ili bilo koju vrstu komercijalne upotrebe, molim vas pogledajte Uslovi korišćenja.