Evo jedna interesantna tema za preduzetnike i menadžere, mada nije isključivo. Naime, kako se meri uspešnost kod realizacije plana i ciljeva. Prvenstveno, naravno, mislimo na poslovne planove i ciljeve, ali osim toga kako se to zapravo meri, tu se automatski postavlja i pitanje: a ako nam ne uspeju ti ciljevi i planovi, ko je za to kriv? Jer neko je za to uvek kriv.
Naravno, postoje i mogućnosti kada su prosto okolnosti takve da je to jednostavno viša sila i ne možete tu ništa da učinite.
U svakom slučaju evaluacija ciljeva je nešto što treba deinisati u toku, pa čak i pre same postavke tih ciljeva. Dakle, moramo znati na koji način da merimo ciljeve da bismo znali da su oni ostvareni ili da nisu ostvareni. S tim u vidu, prva stavka koja treba da se definiše jeste merljivost ciljeva. Kada kažem ’merljivost’ ta merljivost uvek mora da se izrazi u nekim brojkama. Bilo šta da je u pitanju, dakle merljivost u smislu ostvarenog prihoda, gde tačno znate koja je cifra u nekom periodu vremena, zatim broj novih klijenata do kojih se možda došlo, možda doseg ka širokoj populaciji, kako se to inače zove ’ brand awareness’, znači koliko ste ljudi uputili u vaš posao, možda eventualno samo vreme, odnosno trajanje izvršenja nekih zadataka i planova. Dakle sve su to stvari koje je veoma jednostavno, jasno izraziti u brojkama.
Čak se trebaju izraziti u brojkama i one stvari koje su apstraktne, poput npr. ’zadovoljstva kupaca’, jer kako da kažemo u brojci ’zadovoljstvo kupaca’? Zadovoljsto kupaca je “45% ili je 5.000 evra”. Ne može se tako odrediti, ali to možemo odrediti takođe u brojkama, tako što ćemo jednostavno ponuditi našim klijentima, našim kupcima da ispune neke ankete, da dobijemo odgovore da li su danas zadovoljniji nego što su bili juče i u čemu se ogleda njihovo zadovoljstvo i tako dalje, i tako dalje. Svaki naš cilj i naš poslovni plan, ma kakav on bio, mora da bude merljiv.
No dobro. Ali šta onda kada se taj plan ne ostvari. Kada ne dođemo do zacrtanog poslovnog cilja, ko je tada kriv? Kao što su kompleksni odgovori kako se stvari mere, zapravo su mogućnosti krivice zaista široki. Ima nekoliko mogućnosti ko zaista tu može da bude kriv u neostvarenju nekog konkretnog cilja. Jedna od glavnih stvari, zapravo 90% slučajeva zašto se poslovni plan i cilj ne ostvaruju (iako su u apsolutno najvećem broju, dakle skoro 90%, o tim slučajevima se skoro uopšte ne priča), jeste da sam cilj nije dobro definisan i postavljen.
Dakle, u samom startu cilj nije dobro definisan i postavljen. E sad, ko je tu kriv? Generalno i jedino menadžment struktura, i to top-menadžment, jer obično ciljeve, ako govorimo o opštim ciljevima prediuzeća, postavlja najviša menadžment struktura. Logično vam je, naravno, zašto se onda o tim promašajima ne priča, jer zašto bi direktori pričali o sopstvenim promašajima? Ali to jeste najčešće, ali zašto je to tako? Prosto iz neznanja. Doći ćemo malo kasnije do toga.
Drugi slučaj koji je moguć jeste da u toku realizacije poslovnog plana dođe do raznih i različitih propusta. Tada su obično krive “obe” strane – i rukovodstvo, i sami krajnji izvršioci, odnosno realizatori, odnosno zaposleni u tom preduzeću. E sad koje rukovodstvo? U tom slučaju, ne govorimo o top-menadžmentu. Znači ne govorimo o najvišem rukovodstvu, nego govorimo o onim šefovima, predradnicima, dakle onom srednjem ili donjem nivou rukovodstva, o onim ljudima koji su direktno zaduženi za nadgledanje samih izvršilaca konkretnih zadataka.
U tom slučaju, ako je došlo do nekog propusta, ti rukovodioci najverovatnije nisu poznavali sve aspekte i tehnike za ostvarenje ciljeva, odnosno poslovnih planova, i tehnike za njihovu realizaciju, za njihovo nadgledanje, za njihovu evaluaciju i tako dalje. Dakle, oni prosto nisu bili upoznati sa svime. Zbog čega je to tako, nećemo ulaziti u dublje razmatranje da li su rukovodioci dobri, nisu dobri, ili ih prosto neko nije uputio u ono što treba da izvrše.
Sa druge strane vrlo često se dešava da su sami izvršioci, oni krajnji zaposleni, krivi zbog nerealizacije određenog cilja, odnosno poslovnog plana. Zbog čega? Razni razlozi mogu da budu, kao što su možda nestručnost tih ljudi. Opet se postavlja pitanje ako su zaposleni nestručni ko je tu kriv, da li zaposleni ili rukovodioci koji ih nisu obučili. Ali dobro, to je sad već druga tema. Dakle, može biti nestručnost, može biti nezainteresovanost tih ljudi. Zbog čega nezainteresovanost? Možda imaju male plate, možda uslovi rada nisu dobri ili šta god. Ne ulazimo, dakle, ni u to. Zatim, može biti prosta nepažnja. Zamislite da se pravi možda neki veliki građevinski objekat i nepažnjom kraniste, onog koji pomera velike terete, sruši se nešto ogromno, sruši se sam kran, pogine neko. I naravno cilj nije ostvaren jer je šteta milionska, rok je probijen ko zna koliko dana ili meseci, i sve sve što ide uz to.
U svakom slučaju, pošto sam rekao da je 90% najčešćih razloga za neostvarenje poslovnih planova prosto nepoznavanje kreiranja ciljeva, i za to je kriv najviši menadžment, samim tim dolazimo do jednostavnog zaključka da je potrebno naučiti veštine kreiranja ciljeva, jer to jesu veštine. Zaista, to su tehnike koje se uče, dakle to nije nešto u smislu eto čovek je inteligentan pa zna da kreira ciljeve. Može biti najinteligentniji a da ne zna da kreira nijedan cilj.
Dakle, ono što je najbitnije jeste da se edukuje menadžment struktura preduzeća. najviši menadžment najbolje, ali generalno sva menadžment struktura da se edukuje za pravilno kreiranje i postavljanje ciljeva, za njihovo praćenje, i na kraju za evaluaciju tih ciljeva. I time mi zapravo najuspešnije realizujemo sve naše poslovne planove.
Kako ono kažu „riba smrdi od glave“, ali sada ovde nije u pitanju od čega, šta, ko smrdi, nego je u pitanju da dođemo do rezultata poslovanja jednog preduzeća, a naravno da svako u toj strukturi ima svoje mesto i da treba da odradi one zadatke za koje je zadužen. Prvenstveno menadžeri učite da kreirate ciljeve, a za to, naravno, postoji i jedan moj kurs, koji se upravo tako i zove: Kreiranje ciljeva.
I po običaju, umesto čitanja teksta, možete da pogledate i video:
Srdačan pozdrav,
Boris Teodosijević
Jako bitna stavka je da posao vode oni koji razumeju konkretne probleme i razumeju konkurenciju. Zbog toga je i neohodno da postoji jedan vrh i mnogo grana od njega, da postoji taj operativni deo koji ce sprovoditi planove u delo. A mendzment bi trebalo da se bavi visim idejama.