Istaknite se!

U današnje vreme, prisutna je dilema koja mnoge ljude muči. Dilema glasi: “Biti ili ne biti poseban/na?”. Posebnost neću svesti na fizičke karakteristike, jer je to isuviše uopšteno. Mogao bih, ali neću. Naposletku, svi se po nečemu fizički razlikujemo i sa razlogom možemo da kažemo “Još jednu/og kao ja nećeš naći”. Ta izjava je apsolutno istinita i nemojte ni pokušavati da je opovrgnete, jer vam neće uspeti. 🙂 Ali ovde ću se pre svega orijentisati na karakternu posebnost. Za početak, kao uvod u ovu priču, navešću neke od “razloga” koje navode oni koji zastupaju stav: “Ne, ne treba biti poseban”.

Razlozi su sledeći:

Biti poseban/na znači privlačiti pažnju;
Biti poseban/na znači “zaradu” u negativnim poenima i pričama;
Biti poseban/na znači stvaranje mržnje prema tebi iz zavisti, nerazumevanja, ljubomore;
Biti poseban/na znači neuklapanje u “prosek” (šta god taj “prosek” znači) i još mnogo drugih

Na ove, a možda i na druge “protiv” argumente, moj odgovor je:

Da, trebaš da privlačiš pažnju;
Da, trebaš da “zarađuješ” negativne poene kroz komentare i priče;
Da, tvoja unikatnost treba da bude uzročnik nečije mržnje, zavisti i ljubomore;
Da, trebaš da se ne uklapaš u prosek, jer ti NISI deo tog proseka i NE ŽELIŠ to da budeš.

Kao što sam i gore naveo, fizički se svi razlikujemo. Neki manje neki više. Međutim prave “čari” različitosti leže u tome ko smo mi, kakvi smo i šta smo sve sposobni da učinimo. Naravno, nećemo zanemariti devojku iz škole koja svaki dan nosi dugu suknju jer zastupa stav da depilacija nije “dobra” pa zbog toga sakriva noge, 😛 ali to je sada nebitno. Fokusirajmo se na karakter.

Pošto ove teze gore nisu dovoljne za uveravanje u stav da je potrebno biti po nečemu poseban, pokušaću malo to da vam objasnim kroz neke primere iz mog dosadašnjeg iskustva. Oni su iz perioda osnovnog i srednjeg obrazovanja, posla i dosadašnjih fakultetskih dana. Pa da počnemo. 🙂

Osnovna škola

Mnogi od vas koji me vide ili čuju neke priče o meni imaju mišljenje: “Ah ma on je neki štreber i knjigomoljac”. Takav stav su imali prema meni i drugovi iz škole. Međutim, moraću da vas razočaram i da vam kažem da nisam uopšte bio štreber niti knjigomoljac, barem ne u tom smislu. Osvrnućemo se ovde za trenutak na reč štreber. Reč štreber (nemački Streber) je iz nemačkog najpre preuzeta u nešto drugačijem značenju koje definiše Rečnik Matice srpske: “Štreber je bio onaj koji smišljenim nastojanjem i dodvoravanjem želi postići uspeh (u školi, službi…), laktaš, karijerista. Dakle, štreber ne mora da bude sveznalica…”. Nadam se da je sada “neznalicama” jasno šta poručuju ljudima kada im kazu “Ti si štreber!”. A onima koji prime taj kompliment, poručujem da ga nose sa osmehom na licu. 🙂

No da se vratimo malo na temu. Naime zbog mog kvazi “štreberstva” nisam nikada bio “faca” u razredu. Za svaki tačan odgovor na nastavnikovo pitanje je sledila negativna opaska, ponekad mala, a ponekad toliko velika da je i pomisliti na to ružno. 🙁

Jednom prilikom sam preko škole poručio i kupio knjigu “Geni i DNK” od Richard Walker-a u izdanju Zmajevog Sveznanja. Toliko sam želeo tu knjigu, da uopšte novac za užinu nisam trošio kako bih je mogao kupiti. Ako me dobro služi pamćenje, a služi me, tada sa bio osmi razred, fasciniran tim segmentom biologije i totalno u tom “tripu”. Naravno, to neki nisu razumeli. A ljudi ako nešto ne razumeju, to onda mrze! Pa su stoga i moj izbor knjige mrzeli, jer nisu razumeli šta ja, klinac od nepunih 15 godina radim sa takvom knjigom u ruci. Isto kao i za ostalo moje “pametovanje” i za ovo su sledile “prozivke”, podbadanja i ostale “divne” stvari.

Prilikom časa biologije, na dan kada sam dobio tu knjigu, moj “kolega” iz razreda (koristim reč kolega jer bi bilo neprimereno da koristim reč “drug”) Slobodan me je javno prozvao pred celim razredom i nastavnikom govoreći kako je ta knjiga najveća glupost na koju sam dao novac i da je apsolutno nepotrebna. Ja navikavši se na takve “komplimente” nisam odreagovao, a mogao sam. Čuvši Slobodanov komentar, nastavnik je ustao i rekao: “Tvoj komentar bi bio apsolutno na mestu da si ti bio taj koji je kupio tu knjigu, jer tebi u životu ni jedna knjiga neće koristiti. A Tomici, za razliku od tebe, možda i hoće!”. Na ovaj argument, Slobodan nije imao nikakav odgovor, a ostatak odeljenja je samo dodao “Juuuuuuuuuu Slobodane” u smislu da je bio žešće “ispaljen”.

Isti komentari od strane “pametnih” su stizali kada su bili u pitanju hemija, engleski jezik i drugi “kreativniji” predmeti. Jednostavno sam bio učenik koji je imao bolje afinitete ka disciplinama koje se nisu previše bavile komplikovanim operacijama, datumima i formulama. Zbog toga sam voleo i bio dobar u hemiji, biologiji, engleskom jeziku i likovnoj kulturi. Iz hemije sam definitvno “dominirao” te sam i drugima rešavao kontrolne zadatke, jer sam svoj završio za 15 minuta, a učionicu nisam mogao da napustim, tako da sam ostao unutra.

Nakon završene osnovne škole, sam upisao željenu srednju, a oni “pametnjakovići” su upisali šta su mogli, s obzirom na to da su sa svakog kraja pokušali da pokupe dovoljno bodova, kako bi uopšte upisali neku malo bolju srednju školu.

Zamislite samo gde bi bio naš najpoznatiji naučnik, Nikola Tesla, da nije bio poseban, “prepametan”, da nije najmanje 3 peškira dnevno koristio jer je bio manijak za higijenu i ostalo? Sada se možete ugledati i na nekog drugog, pored mene. 😉

Već u osnovnoj školi se trud isplati, a biti “štreber” uopšte nije na odmet. Nastavnici vas zapamte, vole i stanu iza vas ako je to potrebno. Da toga nije bilo, ja nikada ne bih dobio Vukovu diplomu. Jok da ne bih. 😀

Srednja škola

Ne mogu reći da se situacija u srednjoj školi bitno razlikovala od one koja je bila u osnovnoj. Bilo istih tipova ljudi:

Oni koji smatraju da se za rezultate moraju “namučiti”;
Oni koji smatraju da je samo fizički izgled bitan i kojima je uzor (ovo sada bukvalno shvatite) Paris Hilton;
Oni koji smatraju da sebi mogu dozvoliti svakakvo ponašanje samo zbog toga što su “mamini i tatini sinovi” i
Oni koji smatraju da je obrazovanje apsolutno nepotrebno i da sa time samo sebe “opterećuju”.

I svaka situacija je bila identična, sa malom razlikom u težini konflikata, koja je bila veća i ozbiljnija. Principi “isticanja” su isti. Budite mirni, budite “pametni” kada se to traži od vas i izlazite u susret profesorima ako im je to potrebno. Jedino loše što može da izađe iz ovoga je to da vas mrzi većina odeljenja, a možda i veći deo škole.

Naravno ne treba biti uvek toliko od pomoći, jer se zna dogoditi da to drugi zloupotrebe. Budite pametni, pa jednako raspodelite svoje “super” moći. 🙂

Radno iskustvo

Kako sam završio srednju školu i upisao fakultet, ostalo mi je tri meseca slobodnog vremena, koje nisam hteo da provedem ne radeći ništa. Pa sam odlučio da nađem sebi neki posao preko leta. Moja poznanica, koja je bila zaposlena u jednom preduzeću mi je u tome pomogla. I tako počinje moje prvo radno iskustvo.

Preduzeće u kojem sam radio se bavilo preradom voća i povrća i njegovim izvozom. Svaki radni dan je po sebi bio specifičan ali i rutinski. Odlazak na posao u 6h ujutro pa do 14h ukoliko radiš prvu smenu, ili od 14h pa do 22h ukoliko radiš drugu. Dešavalo se da ostaneš i do dva ujutro. Posao koji sam radio, sadržao je sve karakteristike fizičkog rada: trči ovamo-onamo, prihvati autoritet predradnika koji ne ume da pravilno govori srpski, slušaj šefa smene koji je posao dobio putem neke veze sa vlasnikom i tako dalje.

Naravno kao što je to bilo pre, za mene je nemoguće da ostanem u proseku svih ostalih, da samo radim i da ništa ne razmišljam, a kamoli da nešto ne kažem ili ne predložim. I naravno da nisam bio jedan od ostalih “dobrih” radnika. Ukoliko nešto iskrsne, zovi Tomicu; predradnik ima na drugom mestu posla, pa zovi Tomicu da ga zameni; tehnolog ne može da pristupi sistemu i da unosi evidenciju…nema frke, samo zovite Tomicu. Osećao sam se kao Profesor Baltazar. 🙂 Mada meni to uopšte nije smetalo. Čak mi se taj nadimak i dopao. 🙂 Nekima je bilo žao što nakon isteka dva meseca odlazim, ali šta da se radi. Fakultet zove. 🙂

Fakultetski dani

I tako stižemo do poslednje “vremenske” tačke što se ove priče tiče. Da vas ne “smaram” previše sa onim stvarima kako je sve bilo isto kao i pre i bla bla bla… osvrnuću se na jednu lekciju, koju sam naučio na fakultetu. Da budem iskren, većina fakulteta (naročito državnih) vas ništa praktično i korisno za posao neće naučiti. Tamo ste da naučite kako život funkcioniše i da naučite kako da se snalazite u tom životu. Ništa manje i ništa više!

Ja, kako i mali broj drugih studenata, sam imao posebnu metodologiju pripremanja ispita, koju i dan danas praktikujem. Izvlačio sam samo bitan sadržaj i zapisivao ga u sveske. Jeste da je za ovo potrebno mnogo vremena, ali samim prepisivanjem se nauči već 40% gradiva, tako da ostalih 60% lakše padne. Mnoge kolege i koleginice su to saznali i okomili se na tu ideju da to iskoriste. Pardon, ne iskoriste nego zloupotrebe. 🙂 Na koji način? Pa tako što će tražiti te moje skripte, a za to ni pišljivo “Hvala” neću dobiti, a kamoli pitanje “Koliko smo ti dužni?”. Nakon dovoljnog broja takvih slučajeva, meni je bilo dosta, te sam uspostavio “cenovnik” mojih akademsko-konsultativnih “usluga”. Svaka vrsta pomoći, bila to neka informacija, izrada zadataka, pa čak i pečenje palačinki se plaćala. Nije moglo drugačije. Nema besplatnog ručka!!! 🙂 Zbog tog “cenovnika” sam postao sve manje (a zapravo sve više) popularan, pa pretnje nisu bile neuobičajena stvar.

Drugačiju reakciju sam dobio prilikom davanja konstruktivnog saveta jednom kolegi tj. grupi kolega, koji se odnosio na ponašanje na Facebook-u. Naime, dotični su pretrpavali mrežu prekomernim širenjem jedne te iste informacije, što na nekim mrežema nije dozvoljeno i zbog čega dobijete jedan jako dobar nadimak, a to je Spamer! Naravno, zbog prevelike sujete i ponosa dotičnog/ih, moj iako dobronameran savet je shvaćen kao pametovanje i kritika, te sam zbog toga zaradio jedno nepošteno i nepravedno izbacivanje sa jedne grupe. Toliko o kolegijalnosti. 🙂

Zaključak i savet

Biti poseban/na i pametan/na nije loše. Međutim, morate dobro razmisliti na koji način i kada da tu svoju pamet iskažete. Ukoliko je iskazujete ka nekome ko je na hijerarhijskoj lestvici iznad vas, onda budite oprezni da vaš savet ne prihvate kao kritiku. Možete proći kao ja. 🙂 Naravno, ne možete to u potpunosti izbeći, ali makar dajte sve od sebe da rizik “kazne” svedete na minimum. Ego, sujeta i ponos su čudesne stvari. Morate ih znati prepoznati kod ljudi i tada pažljivo sa njima. Nikad ne možete znati kako će u tim situacijama takvi ljudi reagovati. Nemojte pobijati njihov način u potpunosti i direktno. Prihvatite ga (iako znate da nije ispravan) ali “nametnite” i svoj način.

U početku, budite dobri prema svima. Ali takođe budite na oprezu. Posmatrajte ponašanje ljudi i ukoliko to situacija zahteva, pokažite da i vi možete biti babaroga. Ne dozvolite da se vaša dobrota zloupotrebi! I upamtite: NEMA BESPLATNOG RUČKA!!!

Budite originalni, svoji i nemojte menjati sebe samo zbog toga šta drugi kažu ili šta će reći.

Srdačan pozdrav,
Tomica Rafai

NAPOMENA: tekst originalno napisan juna 2012. kada je autor imao 21 godinu.