Da li je ljudski rod došao do momenta kada je izgubio tu privilegiju i čast da se zovemo deca prirode? Da li smo se toliko odrodili od prirode, da je ona za nas postala nešto strano, nešto nepoznato, čudnovato, pa čak i strašno?
Zatvoreni u naše stanove, gledamo kroz prozore u betonske džungle koje nas okružuju i mislimo kako nas zidovi štite, a zapravo ne shvatamo koliko nas ti isti zidovi samo omeđavaju, koliko nas skučavaju i zarobljavaju. Uskraćuju nam otvoreno nebo, uskraćuju nam šume i potoke, planine i doline, lišavaju nas dodira sa biljkama, sa „divljim“ životinjama pitomog srca. Otuđuju nas od naše sopstvene prirode, otuđuju nas jedne od drugih, otuđuju nas od nas samih.
Šta je čovek danas? Da li smo svedeni na radnu snagu, na konzumente, ali i robu i to potrošnu, i da li se naš smisao svodi samo na statistiku bruto domaćeg proizvoda? Ne želim da verujem da je to sudbina čovečanstva, jer to je sudbina vrste u izumiranju, koju će da zamene roboti, ili robovi, isto mu dođe. Naprotiv, smatram da u nama i dalje tinja želja da, kao i sva deca, radosno i ushićeno trčimo proplancima, udišemo miris livadskog cveća u proleće i uberemo poneki šumski plod. Žudimo za slobodom koju nam pruža pogled sa planinskog vrha. Potreban nam je dodir leptira koji se spusti na naše rame da bi odmorio svoja krila, ili, ko zna, možda da bi nam preneo neku svoju tajnu poruku. Poruku da smo i dalje dobrodošli da osluškujemo poj ptica, da pomazimo košutu i njeno lane koji nam bez straha priđu, da se osladimo medom šumskih pčela. Pa gle, čak i to da nikada ne ostanemo gladni, nikada nezaštićeni, nikada usamljeni, jer priroda nam obezbeđuje i hranu i sigurnost i društvo.
Samo, znamo li kako se do toga dolazi? Znamo li kako uzeti darove prirode, a da prirodu ne oštetimo i da nastavi da nam daje? Znamo li šta je hrana, a šta otrov? Znamo li da zapalimo vatru i napravimo krov nad glavom? I iznad svega, znamo li kako da sve to ostavimo i za naše potomke?
Na žalost, bez mnogo dvoumljenja bismo mogli reći da ne znamo, da ne znamo ništa od ovoga. Da više nismo deca prirode, jer smo se odrodili od nje. Čak i oni koji žive u njenoj neposrednoj blizini je prečesto tretiraju kao neprijatelja, kao nešto što treba pokoriti, iskoristiti i zatim odbaciti. Zagađujemo je, uništavamo, sečemo, palimo, trujemo, ubijamo, ne shvatajući da time zapravo ubijamo same sebe! Ne shvatamo da nam je upravo ta priroda iznova i iznova bivala spas u najtežim vremenima, u vremenima stradanja, neimaštine, oskudice uzrokovane ratovima, nepogodama, pa i raznim surovostima ljudskog društva. Te ako nas je istorija ičemu naučila, to je da se takva vremena previše puta ponavljaju u ciklusima naših života i da skoro svaka generacija jednom doživi da mora potražiti spas upravo u toj prirodi koju tako malo cenimo, a još manje poznajemo. Moguće je da će takvo vreme opet doći, ali je pitanje da li ćemo mi tada znati kako da se obratimo prirodi?
No, da ne bi sve izgledalo tako beznadežno, da vidimo šta nam je činiti kako bismo ipak ostali u kontaktu sa prirodom, da bismo i dalje bili njen sastavni deo. Za početak prestanimo da je tretiramo kao veliku deponiju, prestanimo da nemilosrdno crpimo iz nje, samo da bismo zadovoljili našu potrebu za zgrtanjem materijalnog bogatstva, prestanimo da mislimo da se svet završava sa nama, te da je nevažno u kakvom stanju ćemo prirodu ostaviti potomcima.
Sa druge strane, vratimo se starim običajima, obnovimo stara znanja i veštine, naučimo da prepoznajemo darove prirode. Svaka stopa našeg šumskog i livadskog okruženja je obilata jestivim biljem, šumskim plodovima, pečurkama, divljim voćem, začinskim biljem, raznim jestivim korenjem, ali i onim što nam pruža životinjski svet. Tu je prvenstveno med, jaja, puževi, pa i životinje same, ako sa zahvalnošću prihvatimo dar njihovog života i ne otimamo više nego što je krajnje neophodno.
Mnogo je knjiga napisano, iz kojih ćemo naučiti koje gljive su jestive, od koje kore i korenja se može praviti hleb, kako se od koprive i izdanaka paprati pravi varivo, od kojih trava možemo praviti čorbu, koje lišće drveća je jestivo, gde se hrana nalazi i u sred zime, a kamo li na proleće i leto i još mnogo, mnogo toga. Pored takvog znanja nikada ne bismo mogli ostati gladni.
Tu je i onaj drugi deo znanja o prirodi, znanje o tome koja biljka nas leči i protiv koje boljke, a koja biljka može da nas otruje, ako ne budemo pažljivi. Zatim kako se odbraniti od parazita, insekata i raznih drugih napasti. Kako da od raznih biljaka i bobica spravimo toksin sa kojim možemo omamiti ribe u reci ili jezeru, te ih samo pokupiti sa površine. Treba da naučimo založiti vatru i bez modernog upaljača, da naučimo napraviti sklonište samo od onoga što nađemo u prirodi. Kao i mnoge druge veštine za koje nikada ne znamo kada će nam dobro doći.
Bez obzira da li ćemo se nekada naći u situaciji preživljavanja, ili naprosto želimo da upotpunimo svoju ishranu sa onim što nam priroda daje, ili nam je cilj samo da se dobro zabavimo u prirodi i da budemo slobodni, znajući da ne možemo ostati gladni, svakako nije na odmet sva znanja naših starih ponovo obnoviti, kao i da našu decu svemu tome naučimo.
Pored svega rečenog, najvažnija lekcija koju treba da izvučemo jeste to da mi ipak jesmo deo prirode i priroda je deo nas, da moramo da je čuvamo i pazimo, jer time čuvamo i pazimo same sebe. Tek kada ponovo postanemo deca prirode, spoznajemo punu slobodu života, ali i osetimo sigurnost i zaštićenost koju nam ona pruža, jer priroda jeste naša majka.
Jedan mali primer kako se deca prirode snalaze, teko da i vi ponešto od toga naučite 🙂
Boris Teodosijević
02.06.2020.
Ja sam imala sreču, da sam prespavala ljeto u senu iznad štale, ponekad i pod milim nebom u senu. Nikada nećem više imat takvo bogastvo samo za sebe – baldahin od zvjezda i demina – a u jutru kosu ovlaženu od rose.😒