Da li ste i vi voajer?
Da li ste i vi ponekada ovako velikodušni kao Broj Jedan, pa puštate svoje zaposlene da i oni nekada osete radosti života? Ili, normalno, pratite svaki njihov korak, dišete im za vrat i izigravate njihovu senku?
Pade mi na pamet, znate onaj film “Nevidljivi čovek” (Hollow Man), sa Kevinom Bejkonom, po romanu “The Invisible Man” od H.G. Wells-a? Koliko li sam samo puta, kao klinac, poželeo da imam tu moć da budem nevidljiv. Sem što bih mogao u tržnom centru da probam sve čokolade koje želim, mogao bih i da neopaženo posmatram koga god želim. Da špijuniram!
Ali eto, sada sam velik, pa me prošla ta želja. Heh, ma kakvi, sada je još veća, bar ona u vezi špijuniranja. Sve bih voleo da znam, svašta da vidim, sve da naučim, ali ipak sam naučio gde se trebam kontrolisati i ”povući ručnu”. Jedna od takvih situacija je kontrola radnika.
Naravno, zaposlene treba nadgledati, ali ne i špijunirati, jer im time direktno poručujete da nemate poverenje u njih, da smatrate da neće dobro odraditi svoj posao, ili da ste naprosto kontrol-manijak.
Virite li kroz ključaonicu?
Ne znam za vas, ali ja, tu i tamo, volim da zvirnem kroz ključaonicu. Mislim, realno, ko ne voli? 🙂
Samo, prvo pravilo voajerizma jeste – nemojte da vas uhvate u tome! 😀
Dok god tajno posmatrate ljude, sve je uredu, niko vas neće napadati zbog toga. De, de, nemojte sada ni da se pokušavate praviti da vi to nikada ne radite, da vas uopšte ne zanima šta drugi rade, da uopšte ne pratite šta vam radnici rade, da ne bacite pogled kad noću prolazite pored nekog osvetljenog prozora, da ne volite pogledati u kuću preko puta, dok vam se komšinica presvlači, da se nikada ne osvrnete za finom guzom na šetalištu. Naravno da to radite, pogotovo ovo poslednje. 😛 I to je sasvim uredu, dok god to radite pristojno i diskretno.
Dakle, nadgledajte vaše zaposlene slobodno, ali to činite tako da oni to ne vide. U protivnom, kada stalno nekome „visite nad glavom“, taj neko tada postaje nervozan, pa i ono što bi inače dobro i lagano odradio, sada više ne može, pravi greške i kasni u izvršenju zadataka. Što je najgore, tipovi šefova kao što je Broj Jedan, tada još više povećaju pritisak i ne skidaju se zaposlenima sa grbače. Naravno, rezultat takvog ponašanja je samo još gore stanje.
Možda se sada pitate, da li ja špijuniram, ili, bolje rečeno, nadgledam svoje radnike? Naravno da to činim. Ali to činim tako da oni ne osećaju pritisak, da to ni na koji način ne utiče na njihov rad, praktično, tako da toga nisu ni svesni. I to radim na nekoliko potpuno različitih načina, tako da gotovo ništa nikada ne može da promakne. 😀
Samo, mnogo je važnije pitanje da li to radim stalno i za svakoga. Ne, definitivno ne. Kakav bih idiot morao biti da trošim svoje dragoceno vreme na špijuniranje zaposlenih, umesto na rukovođenje kompanijom? Zar je tako nešto uopšte potrebno? Zar smo baš toliko paranoidni i nepoverljivi, da moramo kontrolisati svaki pokret naših zaposlenih?
Zaključak
Verujte mi, svi koji mislite da je jedino vaša apsolutna kontrola, ono što drži vašu firmu na okupu, ako se samo malo opustite i vi ćete osetiti radost života, a pogotovo vaši radnici. Neće firma propasti ako vi ne držite baš sve konce u svojim rukama. Ako mislite da postanete dobar preduzetnik, naučite da verujete ljudima! Naučite da delegirate poslove i zaduženja i da se više ni ne osvrnete na tu situaciju.
Znate i sami da su najveće vojskovođe, a pogotovo vladari, propadali onda kada su počeli da sumnjaju u svakoga i da špijuniraju sve ljude u svojoj okolini, a naročito svoje najbliže saradnike. Nemojte sebi dozvoliti da dođete u takvu situaciju da ni u koga nemate poverenje da će uraditi dobar posao i da će vas i vaše preduzeće odvesti na dobar put. Opustite se i uživajte u vožnji.
Dakako, s vremena na vreme ipak provirite kroz tu ključaonicu. 😉
Srdačan pozdrav,
Boris Teodosijević
Leave A Comment