Ovaj tekst je ponukan pismom jedne gledateljke mog YouTube kanala nakon određenog videa u kojem sam se pomalo dotakao teme gospodstva i toga koliko je malo prave gospode i dama u današnje vreme i kako nam ta „kategorija“ društva zapravo nedostaje.

Pismo prenosim u celosti i u originalu. Jedino što je izostavljeno je puno ime gledateljke, a stavljeni su samo inicijali.

Dobro veče poštovani i dragi gospodine Borise,

moram da Vam se javim i plašim se da ću morati češće da Vam se obraćam jer ste govorili i  uvek govorite kao da to izlazi lz moje duše i mojih usta.

Naprimer kada ste pričali o tome sta je potrebno da se ljubav održi? Baš sve što ste naveli i baš tako kako ste rekli.
Ali posebno mi se dopalo kada ste pričali i opisivali razlike onog nekadašnjeg Beograda od ovog današnjeg u kome su se nastanili raznoliki i različiti ljudi bivše Jugoslavije. Ranije je Beograd važio za centar kulturnog života u Jugoslaviji i kao centar mogućnosti obrazovanja. A šta je danas?
Usudila bih se da kažem da se od te nekadašnje kulture danas veoma malo vidi
Danas su „važni ljudi“ u njemu Karleuša i Kija Kockar, čije knjige na sajmu bolje prolaze od one od Emira Kusturice.
Dotle smo stigli.  „Bože spasi, Boze brani……..“

Rođena sam marta 1946. negde u jugoistočnoj Srbiji gde su ljudi mukotrpni, radni i veoma posteni, iskreni. Provela sam 20 godina tamo, da bih posle završene srednje škole došla u Beograd da se zaposlim. Ostala sam u Beograd samo 3 meseca i otišla za Nemačku.

Bilo je to 1967. godine. Sećam se kakv je to period bio i ako ne onakav kao pre drugog svetskog rata ali ipak. A kad pogledamo danas taj Beograd dobijamo neki čudan osećaj,  koliko i kako se to društvo nekako na loše promenilo. I zaista je tako sa tim jezikom, toliko izopačen i ti pogrešni naglasci da je milina čuti kad neko ponekad govori onim pravim jezikom kojim smo se ranije služili. Normalno je da pojedini krajevi imaju svoj dijalekt ali to nije izopačen jezik već je to specifičnost tog kraja. Ali taj srpski jezik kojim se danas govori u Beogradu je za Bogu plakati.

Ali gospodine Borise, budimo iskreni i „nazovimo dete po imenu“, to što se mnogi ustručavaju da kazu,  a to je da danas ima vrlo malo one prave gospode.
Danas ima puno onih koji bi hteli to da budu. Da bi se neko mogao zvati gospodinom ili gospođom mora da se tako i ponaša, da ima svoj stav, da bude pismen u pravom smislu te reči, načitan, obrazovan, dobro vaspitan, duhovan itd.
Tek onda se može zvati gospodinom i to pravim.

I onda on skida njegov šešir pred drugima a ne obrnuto.

Hvala Vam da ste to spomenuli i trebalo bi takve emisije i na TV da se prikazuju a ne „zadruge i parovi“.
Treba da se prikazuju lepi filmovi, da se češće govori o literaturi, umetnosti, geografiji, istoriji.
Kad kažem literatura ne mislim sigurno na knjigu Kije Kockar, već ima u našoj književnosti, osim onih naših dobrih klasičnih knjiga, verovatno i nekih novih. Takođe ne mislim nikako na one od Sanje Marinković i Vesne Dedić , Isidore Bjelice i njima sličnih.

Pre nešto više od 2 meseca čula sam po prvi put o porodici Dunđerski iz Srbobrana u Vojvodini (sigurna sam da Vam je sve to poznato) i toliko se oduševila tim ljudima i njihovom uspeću se bezkrajno divim.
Šta su sve ti časni i pošteni ljudi postigli i šta su sve učinili i za sobom ostavili!
Eh, to je bila prava gospoda!
Gospoda sa velikim srcem i dušom.
A i sa puno pameti u glavi.

Danas je za mene veliki gospodin, osim sto je sportista, Novak Đoković.
Ne zato što on dobro igra tenis, već zato što ima srce za našu srpsku decu. I ne samo srpsku već za svu decu koja žive u Srbiji.
A i zbog toga što nas na najbolji način u svetu predstavlja.

Gospodski!

On zna veoma dobro da se ponaša kako to jednom gospodinu priliči kad je to potrebno i na pravom mestu.

Dozvolite mi da Vam ispričam priču o mome dedi koga još uvek volim i rado ga se sećam.
On mi je govorio da mogu sve da imam u životu i mogu da izgubim, ali znanje ne može niko da mi otme, i da uvek mislim na poštenje u svakom smislu te reči. Da nikad ne zaboravim iz koje i kakve porodice potičem.
Znači, u ranim godinama učio me je da radim na tome i učim i nikad ne zaboravim odakle sam, šta sam, ko sam, šta hoću i kuda idem.

Moj pokojni deda koji je od najsiromašnijeg momka u selu, za koga nijedna devojka nije htela da se uda, morao je da se oženi ćerkom seoskog kafedžije koja je imala vanbračno dete – u to vreme 18… godine –  velika sramota.

Od tako siromašnog mladića uspeo je svojim radom, trudom, istrajnošcu i velikom porcijom sreće da postane jedan od najbogatijih tog vremena u tom našem veoma siromašnom kraju – 6 crepana i ciglana – da bi mu komunisti  sve to oduzeli.
On je zapošljavao skoro sav muški narod iz našega kraja i davao jako dobre plate. Ali to je bio sezonski rad jer se zimi ne prave cigle i crepovi.
Moj deda je nekoliko godina posle toga izvršio samoubistvo jer nije mogao da podnese da su mu komunisti svu njegovu imovinu koju je mukotrpno zaradio oduzeli.
Oni koji su mu volove iz štale terali na klanicu usred leta kad su mu najviše trebali, kad nije imao novca da plati veliki porez.
Oni koji nisu verovali ni u Boga, ni u pravdu, ni u svoga bližnjeg.
Ko su to bili već znamo. A mi smo postali siromašni kao miševi u crkvi.
No to nije više ni važno. Svi mi njegovi potomci smo završili neke škole, mlađa generacija i studirala, sagradili kuće, svi se udali i stvorili familije koje bolje ili manje bolje uspevaju.
Ja sam se skućila u Nemačku i eto ostala sasvim sama posle smrti mog voljenog muža.

Ali moj deda, da, on je bio pravi gospodin. On je znao da se ponaša onako kako se to očekuje od jednog pravog muškarca.
Okućio je dva sina sa glavnim kućama a okolo velika dvorišta sa svim mogućim pomoćnim zgradama i različitim stalama: za ovce, za goveda, za koze, za svinje, za kokočke, ambari, plemnje, kazanica za pečenje rakije, podrumi sa bačvama i kacama za zimnicu, za rakiju i vino. Oko tih kuća su šljivari i bašte sa bunarima poput onih u mađarskoj sa onim dugim drvetom na kome je napred jedan lanac sa kofom prikovan a pozadi nekakav trup, da se voda vuče iz bunara.
Imali smo pušnicu za sušenje mesa.

Imali smo posebno odelenje gde se grejala voda u veliki kazan i prao veš u koritu po čitav dan. Bio je to svaki ponedeljak. To je bilo i naše kupatilo.
Malo primitivno ali ipak, imali smo prostoriju gde smo mogli i zimi i leti da se kupamo i peremo veš.
Mnogi u našem selu nisu imali ni krevete, spavali su na zemlji na ragozama od slame.
Umesto ograde oko kuće imali su nekakvo trnje ili uopste ništa.
Nase kuće su ograđene zidovima višljim nego čovekova visina da se ne bi moglo gledati u dvorište, sa lepim kapijama, nesto slično kao u Burgenland u Austriji.

Deda je znao da savetuje;  da teši, da se brine o porodici, da slavi slavu sa porodicom, sa rodbinom, sa prijateljima, sa popom i učiteljem iz sela,  da se lepo obuče kad je slava. U boljim i mlađim godinama je u kočijama ili sa čezom išao u grad sa mojom babom da bi joj kupovao garderobu, slao ju u banje na oporavak, u selu je bio pravi savetodavac skoro po svakom pitanju. Samo što nije lečio i držao opela kad su ljudi umirali.
Brinuo se o siromašnima tako što im je poklanjao žito da bi mogli da melju i imaju brašno.
Svakog je pozdravljao skidajuci šešir ili onu srpsku šubaru sa blagim naklonom glave.
To se zove Stil.

Pored njegovih petoro dece usvojio je jednu devojcicu i dečaka čiji su roditelji ubrzo jedno posle drugog u ranim gidinama života umrli.

To je bio razlog da Vam se javim, znam da je jako smešno sto vam ovo pišem ali nadam se da mi nećete mnogo uzeti za zlo,  već se možda pitate što izabrah baš Vas i šta me je dovelo do toga da se meni potpuno nepoznatoj osobi obraćam.
E pa bas zato što Vas cenim i osećam da ste onaj pravi čovek sa kojim može ponekad nešto i privatno da se priča a ne samo poslovno i uštirkano.
I da me previše podsećate na moga previše voljenog muža, ne po izgledu već po onome šta imate da kažete i kako to prenosite.
U tome je razlog.

Nekad bih želela da nekome ispričam nešto o meni, ali nazalost nemam kome.
Da, ja čitam, ja gajim cveće, ja kosim travu, ja slušam muziku, odrzavam čistoću u kući i izvan nje, ali sve to nije dovoljno.
Čovek je socijalno biće. Njemu trebaju dobri ljudi sa kojima će da se druži, a toga nemam.
Naši prijatelji su izumirali, moji komšije su mladi ljudi koji rade. Kad su slobodni žele svoj mir, imaju svoje prijatelje ili putuju. Jedna starica njima ne treba.
A sad konačno htela bih da završim da nebi bilo kao u onom Vašem videu gde savetujete kad i kako treba da se otkačimo nekoga ko stalno gnjavi, takoreći uguši svojom pričom, onda gledamo da ga nekome predamo da bismo se njega rešili. 🙂 🙂 🙂

Gospodine Borise ukoliko Vam smetam i postajem nepodnošljiva, molim Vas, recite mi slobodno i direktno u jedan mail, neću se naljutiti, da ne bi greske iznova pravila.

Znam vrlo dobro da to skoro pa nikoga i ne interesuje ko i kakav mu je bio deda ili baba.

Ali smatrala sam da Vama to mogu da pišem jer vidim da imate dosta zdravog razuma.

Makar je to bilo nekada tako.

Dali je to tako i danas? Ne znam, možda.

Srdačan pozdrav,
V.A.

Draga V.A. ova vaša priča ne samo da nije dosadna ili nepodnošljiva, nego sam potpuno siguran da će mnogima biti interesanta da je pročitaju!

Ogromno vam hvala na riječima koje ste podjelili sa mnom i za koje ste mi dali dozvolu da javno objavim!

A vi dragi čitaoci, neka vas ova priča ponuka na br malo razmišljanja šta su to bila gospoda i šta smo to danas izgubili. No, smatram da ipak nije kasno i da se određene moralne i sve druge društvene vrijednosti mogu ponovo vratiti i obnoviti, te da opet doživimo da neko podigne šešir i iskreno vas pozdravi uz naklon!

Kao dodatak, možete da pogledate VIDEO u kojem razgovaramo na ovu temu.

Srdačan pozdrav,
Boris Teodosijević