Da li preduzetnik treba da kažnjava svoje zaposlene?
Da, kada su zaslužili, ali ne sa pretnjama i vređanjem!
Kako bi preduzetnik mogao biti uspešan, ako nije spreman da odredi adekvatnu kaznu, primerenu učinjenom prekršaju?
Kako bi vladar mogao biti uspešan, ako nije spreman da “skine nečiju glavu” s vremena na vreme, kada to nesrećnik zasluži?
Možda previše čitam epske i istorijske romane, ali mi to “skidanje glava” ponekada zaista deluje primamljivo. Da li mi je to neka zaostavština iz prošlog života, možda neka lična psihoza, ili će pre biti da sam poučen iskustvom zaključio da su krajnje mere nekada i jedine mere.
Naravno, ne treba tražiti od zaposlenih potpunu slepu poslušnost, jer time dobijate “robote-izvršioce”, koji se neće ni malo truditi da poboljšaju sopstveno zalaganje, a pri tome će čak često da vam žele i što skoriju propast, makar to značilo i propast njihovog radnog mesta. Ne teba zaposlene postrojavati kao vojsku i ako li se neko samo mrdne bez vašeg dopuštenja, da ga odmah napadnete, pretite mu kaznom ili, još gore, vređate ga pogrdnim rečima.
Ali, da li to znači da zaposlene treba pustiti da sami sebi određuju intenzitet i način rada? Da li možemo apelovati na njihovu svest i savest da će posao obavljati najbolje i najkvalitetnije moguće, naravno u skladu sa njihovim znanjima i obučenosti? Ne, to sigurno ne možemo!
Vreme “samoupravljanja” je davno prošlo i nije funkcionisalo. Možda jednog dana, kada i ako se svest ljudi promeni.
Zanimljiva je psihologija čoveka. Kao što narodi trebaju vođu, poneki po mogućnosti despota, da bi iole funkcionisali, tako i preduzeća trebaju vođu da bi uspešno radila. Ljudsko društvo neminovno traži hijerarhijsko ustrojstvo i bez vođe, šefa, gospodara, većina jednostavno ne može da funkcioniše. Postoji onaj manji broj ljudi, oko dva posto, koji su sami sebi podsticaj i ne zahtevaju vođu. Ti se zovu preduzetnici i verovatno svakako ni ne rade za vas, nego sami za sebe, pa nas to opet vraća na ove druge, na većinu. Oslonjeni smo na one kojima je potreban stalni nadzor i stalni podsticaj da bi dobro funkcionisali.
To nas dovodi do svima nam poznate izreke – batina je iz raja izašla.
Batina je iz raja izašla
Mnoge sam razgovore sa kolegama vodio tokom godina o tome koliku slobodu treba dopustiti zaposlenima ili koliku kontrolu treba nametnuti. Lično uvek pretežem malo većoj kontroli.
Kontrola. Kontrola. Kontrola.
Možda bi se ovde neko upitao, a ko vas kontroliše, ko kontroliše preduzetnike? Odgovor je jednostavan. Preduzetnici su sami sabi najveća kontrola i najgori kritičari, ali i najbolji podstrekači, jer u tome se i odslikava preduzetnički duh. Sami sebe gonimo napred!
U preduzeću treba biti strog, ali pravičan. Isto kao u državi. Treba jasno staviti do znanja da sa vama nema zezanja i da nemar ili čak namerno pravljenje štete nikako nećete tolerisati. Potrebno je držati određenu dozu napetosti, time što ćete s vremena na vreme “fijukati kandžijom” iznad ušiju vaših zaposlenih, a to ćete zatim smenjivati sa periodima podsticaja i nagrada. Taman toliko da svi znaju da dobrim radom mogu dobro prosperirati, ali da ne izgube iz vida ko je tu poslodavac i da sa vama nema šale.
Naravno i pored toga se mogu desiti veći propusti, koji će vas koštati mnogo živaca i novca. Moguće je čak da vam neko od zaposlenih pravi namerne štete, iz bilo kojih razloga kao što su sujeta, mržnja, zavist. Ukoliko tada popustite i ponesete se mišlju tipa “omaklo mu se”, “obećao je da se neće ponoviti” i slično, te ne uradite nešto po pitanju kazne, znajte da ste postavili sebe na put uništenja. To vam je najkraća prečica za stavljanje ključa u bravu vašeg preduzeća. Jednom kada zaposleni osete vašu slabost, budite sigurni da će je iskorištavati do maksimuma, bar većina. Time znajte da ste osudili preduzeće na propast.
Moguće je i kasnije ispravljanje štete, ali je ono mnogo teže, jer je i šteta sve veća. A samo kažnjavanje bi moralo biti još jače, čak dotle da ponekada i sama kazna u potpunosti izgubi svoj smisao. Tada jednostavno treba da odstranite taj truli deo vašeg poslovnog tela i da sanirate što se sanirati može. Budite sigurni da će to prilično da vas boli i zato je bolje reagovati odmah, a ne čekati da se stvari (ljudi) same od sebe poprave.
Zaključak
Kažnjavanje je neophodno, ali je potrebno naučiti oceniti pravu dozu između kazne i pohvale, podsticaja i kritike, pozitivne i negativne sankcije. To se može naučiti samo praksom, samo primenjivanjem kazni. Dok ne naučite pravu meru, bolje je da ponekada budete malo strožiji nego što je neophodno, nego da budete slabiji, jer će svaka slabost da bude iskorištena.
Nije na odmet, figurativno rečeno, ponekada fijuknuti dobrim štapom od trešnjevog drveta, te je i Broj Jedan tu potpuno u pravu. Naravno, ukoliko to radite prečesto, čitava stvar gubi smisao ako je u pitanju samo prazna pretnja, dok ukoliko tu pretnju prečesto sprovodite u delo, onda vi postajete Gazda i time Vi gubite smisao.
Kažnjavajte, ali pošteno!
Srdačan pozdrav,
Boris Teodosijević
Leave A Comment