Kako uspešno komunicirati sa zaposlenima?
Za Broja Jedan bi uspešna komunikacija bila samo ona u kojoj se jedino njegova reč sluša, gde nema pogovora i pitanja i gde radnici mogu samo da izvršavaju njegove zapovesti.
Iako je svima nama ovakva vrsta komunikacije dobro poznata, pitanje je da li mi kao preduzetnici, sa ovakvim nastupom uopšte možemo stvoriti tim zaposlenih koji će nas odvesti na pobedničku stranu i sa kojim ćemo napraviti dobre poslovne rezultate? Lično, mislim da je odgovor veoma jasno NE, osim ako niste kormilar kajaka na Olimpijskim igrama, pa zadajete takt veslačima.
U poslovanju se više ceni da sa svojim zaposlenima ostvarite zdravu komunikaciju, nego da se ponašate despotski.
Radnik me nervira
Šta u slučaju kada vas zaista neko od vaših zaposlenih, sa pravom ili bez, toliko iznervira da više niste u stanju ni da čujete njegovo ime, a kamo li da sa njim razgovarate?
Kako se uopšte jedna takva situacija i može dogoditi i ko je za to kriv, jer neko sigurno jeste?
Verovali ili ne, uvek ste vi krivi za lošu komunikaciju u vašem preduzeću!
Da znam, sada ćete reći da postoje zaista nesnosni ljudi, nekada drčni i bezobrazni, nekada neradnici, nekada čak i nepojmljivo glupavi i da je sasvim logično da su oni krivi za lošu komunikaciju. Ali ne, opet vam ponavljam, Vi ste jedini i isključivi krivac!
Naravno, neću ostati dužan objašnjenja, pa da vidimo neke primere:
MALO DETE
Imate malo dete i ono vam uporno dosađuje dok radite nešto važno, šta god, ili uporno kida listove filadendrona, stavlja mačku u veš mašinu i, naravno, skida tek opranu posteljinu sa štrika i baca je u blato.
Šta? Nije vam jasno kakve sada ima veze malo dete sa radnicima? Jednostavno, ako u startu ne postavite pravila igre, jednako će vam se i radnici popeti na glavu, kao i malo dete. Postavite jasna pravila, pa ih posle do mile volje mazite i pazite i zovite kako god želite. Pravila smislite sami, pa vidite da li deluju, ali milenijumska iskustva ljudske vrste kažu da je (umerena) batina ipak iz raja izašla.
VELIKO DETE
Po tristoti put na poslu nekome objašnjavate neku najobičniju stvar i taj nikako da shvati. Dođe vam da izludite, zar ne?
Postoje samo dve opcije:
– ili ste očajan učitelj, u kom slučaju morate sebe menjati i dodatno obrazovati,
– ili ste nesrećnim slučajem dobili zaista tupavog radnika.
Uopšte se ne libim, niti stidim to da kažem, jer (verovali ili ne 🙂 ) svet je pun izuzetno glupavih ljudi, u koje možda spadam i ja, ali utoliko je moja tvrdnja tačnija. Ko ne veruje, neka se samo malo osvrne oko sebe.
No, u tom slučaju, možete da se trudite i beskrajno trošite svoje vreme (i živce) da nekoga nešto naučite. Možda i uspete. Možda i ne. Ako vas takva osoba nervira i komunikacija je sve lošija, opet ste sami krivi, jer uporno pokušavate da uradite nemoguće. Mnogo pametnije bi bilo takvu osobu postaviti na neko drugo mesto, gde će obavljati lakše poslove, ako takvo mesto postoji, i time bi i vaša komunikacija bila svedena na nekoliko osnovnih fraza, gde bi svi bili srećni i zadovoljni. Šta ako ne postoji takvo radno mesto? Onda postoji ono krajnje mesto, mesto sa spoljne strane vrata vašeg preduzeća.
Da, zaposlenima koji su nepopravljivi, po ovom ili onom osnovu, trebate dati otkaz. Zapamtite, vi niste socijalna ustanova, vi ste preduzetnik i vodite posao! Pri tome, od vašeg uspešnog vođenja posla, zavise porodice svih ostalih zaposlenih u vašem preduzeću, pa i vaša sopstvena porodica.
Počujte moju naredbu
Kada sam bio u vojsci, u to vreme dok se još tamo išlo, naravno, svuda oko nas su bila neka naređenja i nekakvi naredbodavci. Moj malo “slobodniji” i drčniji duh, nekako nije mogao da podnese slepo izvršavanje naredbi, pa sam sve morao da preispitujem, ocenjujem, važem, kritički posmatram i na neki način ispoljavam svoj prkos. Doduše i bio sam stariji, jer sam u vojsku otišao sa 27 godina, iskusniji i obrazovaniji od većine mojih starešina.
Pravilo je glasilo, kakva god naredba da vam se izda, vaše ja da odmah kažete: “Razumem gospodine (čin)”. Ja ne bih bio ja da ni jednom, za sve vreme vojske, nikada nisam izgovorio tu zahtevanu frazu. Uvek sam samo rekao “jasno”. Jednom prilikom, kapetan mi izdaje neko naređenje i ja, po navici, kažem “jasno”. Kapetan se izgalami i reče: “Teodosijeviću, ne kaže se jasno, nego razumem gospodine kapetane!”. Ja na to odgovaram: “Jasno, gospodine kapetane!” Samo se namrštio i odustao od daljeg preganjanja sa mnom, jer sam mu ipak bio neko u koga se mogao pouzdati za važne zadatke i poslove.
Kasnije, kada sam i sâm napredovao i dobio čin, nikada mi nije bilo bitno da mi vojnici slepo odgovaraju “Razumem…”, nego mi je bilo važno da zaista razumeju šta im i zašto govorim. Doduše, ne uvek. Onim nesporno glupavim sam samo naredio da izvrše nešto, govoreći da samo poslušaju i da uopšte ne razmišljaju.
Ali, zanimljivo, preduzeće nije vojska, iako po mnogome upravljanje preduzećem liči na upravljanje vojskom. Te, u tom segmentu komunikacije sa zaposlenima, ipak treba biti suptilniji, ostvarivati dobar međuljudski kontakt, ne ponašati se isključivo kao sveznajući naredbodavac, iako je i to s vremena na vreme zaista neophodno, da bi se ipak održavala ona pravila koja ste postavili od početka.
Zaključak
Nemojte od zaposlenih praviti slepe poslušnike, koji samo treba pomno da slušaju vaše prepametne naredbe, nego nastojte da ostvarite dvosmernu komunikaciju, da se zaposleni osećaju slobodni da vam priđu, da kažu neki predlog, da iznesu problem, čak i da vam upute kritiku, ali pri tome nikada ne gubite iz vida da su osnovna pravila igre vaša i da ste vi vlasnik ili menadžer preduzeća.
Kada sa zaposlenima postignete “ljudsku” komunikaciju, sigurno će vam i sam odlazak na posao predstavljati mnogo veće zadovoljstvo, nego da znate da vas na poslu čeka gomila namrgođenih radnika, koji o vama misle “sve najbolje”. I ne samo da je zadovoljstvo rada veće, kada je komunikacija bolja, nego je i uspešnost u radu mnogo veća, jer se brže uočavaju, saopštavaju i rešavaju problemi, brže se stvaraju i uvode nove ideje i, povrh svega, zaposleni mnogo opuštenije rade i time postižu mnogo bolje rezultate.
Srdačan pozdrav,
Boris Teodosijević
Leave A Comment