Često se u psihologiji, a i inače, govori o tome zašto su veoma inteligentni ljudi zapravo vrlo često nesrećni. Ne govorim o nekom pravilu bez izuzetka naravno, ali se često dešava da su inteligentniji ljudi nesrećniji.

Svi znate za onu pesmu Bore Đorđevića i Riblje čorbe „Lepo je biti glup“, i u tom smislu zaista je lepo biti glup jer ne razmišljaš ni o čemu, ništa te ne dotiče, život prolazi, svejedno ti je šta se dešava oko tebe. Ali kod inteligentnih ljudi to naprosto ne može da bude tako. Postoji nekih šest razloga za to zbog čega su inteligentni ljudi nesrećniji od opšte populacije, od proseka.

Suviše sve analiziraju
Inteligentni ljudi  naprosto previše razmišljaju, previše analiziraju, ulaze u detalje. Na kraju krajeva ovo zaista govorim iz ličnog ugla. Od ovih šest stavki većina važi za mene. To dakako ne znači da ja lično nisam srećan nego prosto da je ovo važilo u nekom trenutku, čak i danas ponešto važi. Previše analiziram stvari ali me to ne čini nesrećnim jer sam našao svoj balans u životu, ali mi je trebalo vreme za to. Dakle inteligentni ljudi suviše analiziraju sve što im se dešava, umesto naprosto da puste život da se dešava, pa šta god. To je  ponekad opterećujuće, jednostavno ne dozvoljava nam da spavamo,  jer mozak razmišlja, radi 24/7 bez prestanka. Ali to vrlo često ne vodi praktično ničemu.

Imaju previsoke standarde
Drugi  razlog zašto su inteligentni ljudi nesrećniji i kod mene je ovaj razlog potpuno na mestu, a to je što inteligentni ljudi imaju visoke standarde, kad kažem visoke, obično previsoke standarde. Ne u smislu da želim da sve bude savršeno, ali vrlo često razmišljam o tome nekako da to što neko radi nije dovoljno dobro, sve stvari koje se dešavaju oko nas bi trebalo da budu bolje. Dakle, nekada se ne zadovoljavamo time što je postignuto i uvek težimo nečem višem, boljem, jer to mora da bude ultra savršeno. Ne moraju stvari da budu savršene u životu. Vrlo često sam uhvatio sebe u ovom istom nazovimo ga problemu, ali nije to baš problem ako znamo da ga kontrolišemo, ako nas to baš ne ubija u pojam u smislu da ništa ne učinimo dok to ne bude savršeno. Dakle, nemojte se ponašati na takav način, stvari ne moraju da budu savršene u životu prosto ih živite.

Previše su samokritični
Vrlo često su ljudi koji imaju visoki IQ previše samokritični, previše se vraćaju u prošlost kritikujući sebe zašto nešto nisu uradili savršeno. Ta samo kritika je svakako izluđujuća i nepotrebna u svakom slučaju, jer stvari su prošle. U redu je analizirati stvari koje su se desile u prošlosti kako ne bismo opet napravili istu grešku, kako bi to izgledalo bolje, ali ne u smislu neprestane kritike sebe. Dakle nemojte ni to da radite sebi, ako spadate u tu grupu koja sebi to čini bez obzira na nivo inteligencije.

Realnost im nije dovoljna
Ogleda se u tome da vrlo često, i to definitivno važi za mene, realnost nam nije dovoljna. Uvek težimo nekom većem značenju stvari, uvek pokušavamo da vidimo šta je to iza, i stoga obožavam naučnu fantastiku, epsku fantastiku, nauku generalno. Dakle prosto težimo da saznamo šta je to iza stvari, koji su činioci tih događaja, komunikacije ili čega god. Jednostavno, ono što je pojavno, što nam je dato na izvolite, nije neko celo značenje. To nije istina uvek, jer stvari su naprosto ponekad takve kakve ih vidimo, dakle nema tu ništa iza toga, nema teorije zavere iza toga. Ali dobro, na takav način razmišljamo i to je to, tražimo veće značenje.

Nedostatak duboke komunikacije i razumevanja
Vrlo važna stavka i definitivno je važila za mene, važi zapravo i dan danas. Inteligentni ljudi vrlo često osećaju nedostatak duboke komunikacije sa drugima. Pre nego što sam se učlanio u Mensu, pre dvadeset godina, komunicirati sa ljudima je uvek bilo nekako naporno, uvek sam osećao da me ljudi ne shvataju, a i bilo je tako. Onda kada sam se učlanio među te ljude koji su takođe toliko inteligentni, komunikacija je najednom postala laka. Zaprepastio sam se koliko drugačije je bilo. Jer tamo nema neke suvišne priče u smislu da moram da preterano objašnjavam, jer se iste sekunde shvati šta želim da kažem. To nije zbog toga jer sam ja ili neko promenio rečnik i način govora, već ljudi naprosto mnogo brže shvataju stvari. Nema mnogo razmišljanja o tome šta se želi reći. Kada nekome nešto objašnjavaš ko je inteligentan on to odmah shvata. Vrlo često naravno to osećanje moramo da potisnemo, jer ne razgovaramo uvek sa toliko inteligentnim ljudima, razgovaramo i sa normalnim, prosečnim, te moramo voditi računa da naš nivo komunikacije prilagodimo sagovornicima.

Mnogi pate od psiholoških problema
Ljudi koji su više inteligentni, po statistici, mnogo više pate od nekih psihičkih,  psiholoških problema nego obični ljudi. Kao što kaže Bora Đorđević „lepo je biti glup“, ili da prevedemo to u jezik nauke – lepo je biti ispod prosečno inteligentan, jer šta njih briga ne razmišljaju ni o čemu, žive super, nemaju nikakve posebne standarde i sve što se dešava divno je. Dok sa druge strane inteligentni ljudi imaju probleme, bipolarnosti, socijalne anksioznosti i Bog te pita šta sve ne.

Ako spadate u grupu inteligentnih ljudi, ili ne, ali imate ove probleme, radite na tome da prevaziđete sve ove stavke jer će vas samo kočiti u životu za čim zaista nema nikakve potrebe. Živite život u trenutku, opustite se i sve će biti dobro. Valjda 🙂

Pogledajte video na ovu temu snimljen na Visokim Tatrama, planinskom vencu u Slovačkoj:

Srdačan pozdrav,
Boris Teodosijević