Kako građani biraju političare?
Biraju građani, ali biraju i političari!

Pisaću vam o izborima, političkim izborima. Onim pravim, parlamentarnim, pokrajinskim, lokalnim. Izborima na svim nivoima. Ali vam neću pisati o dnevno-političkim izborima, o tome koja stranka ima bolji program, koji političar je sposobniji, lepši, brži, koji će nam doneti više prosperiteta, slobode, bogatstva, napretka u svim životnim poljima. Neću pisati o tome kako, barem slušajući same političare, sve što im nedostaje za opšti mir i prosperitet, jeste vaš glas i kombinezon nekog od Marvelovih superjunaka iz stripova.

Zapravo, mislim da sam vas upravo slagao. O ovom poslednjem vam hoću pisati.

A ne ne, moram odmah da vas razočaram, neće biti to što ste zamislili. Neću navoditi pojedinačne političare, porediti ih sa Hulkom, Torom, Supermenom, Betmenom, Spajdermenom, X-menom i bezbrojnim drugim menovima. Niti ću praviti fotošop karikature političara u raznim spandeks kombinezonima i gaćama koje se nose preko baletanskih štrampli.

Pisaću vam o tome kako prosečan čovek u bilo kojoj zemlji, od Tajlanda do Kanade, od Argentine do Južne Koreje (u Severnoj Koreji ovo baš i ne važi), pa time i Srbije, odlučuje o tome kom političaru će poveriti svoj glas.

Šta je to što u najvećoj meri, a za mnoge ljude u jedinoj meri, formira mišljenje prosečnog čoveka, prema nekom političkom liku?

Kako narod bira svog vođu?

Nekada je to bilo jednostavno: imate dvojicu pretendenata na presto, koji se međusobno pomlate i onaj koji ostane „na nogama“, taj je naredni kralj.

Danas je ta borba malo suptilnija, mnogo zamršenija i zahtevnija, ali u suštini i dalje jednostavna.

Danas se borba vodi oko uma pojedinca, oko naklonosti, emocija, želja, težnji, strasti, često niskih, te sve što je potrebno političaru, jeste da izgradi dopadljivost kod široke narodne mase.

Sigurno ćete sada pomisliti, a gde je tu razum, gdje je intelekt, gde su kritičko naučno i intelektualno mišljenje? Nigde, dame i gospodo, nema ih, nebitni su!

Ovo, naravno, traži objašnjenje.

Ne želim ovim reći da pojedinačnom političaru nije stalo do mišljenja intelektualaca, ili pak do napretka nauke, školstva, do stvaralaca iz raznih umetnosti. Svakako da jeste. Ali spustimo se na zemlju i shvatimo jednu stvar – svi ovi nabrojani su u ogromnoj manjini i njihovi glasovi nikada nisu bili i nikada neće biti presudni, dok god svaki stanovnik od 18 godina i naviše ima pravo glasa.

Da nije tako, onda bi se izbori sveli na pojedinačne razgovore političara sa akademicima i profesorima fakulteta, te bi na izborima glasali samo članovi akademije nauka i umetnosti, ili možda članovi Mense i time bi izbori bili završeni i izabran bi bio najbolji kandidat.

Ali i tu moram da vas razočaram. Čak ni akademici ili članovi Mense svoje lične izbore ne prave lišeni emocija i po principu razuma i činjenica, nego jednako kao i svi drugi ljudi, po principu dopadljivosti.

Opet, da nije tako, onda ne bi bilo toliko različitih i suprotstavljenih mišljenja i među akademicima i među članovima Mense. Te nas to vraća na početak ove priče i toga kako narod bira svoje političare, gde smo zaključili da se izbor vrši po principu dopadljivosti.

Kako se gradi dopadljivost i da li se može naučiti?

Ovo je zapravo ključno pitanje čitave ove priče i to pitanje koje je od ključne važnosti ne samo za političare, pošto njima od toga zavisi karijera, nego i za sve nas, za svako ljudsko biće, jer i naše karijere i društveni statusi uveliko zavise od iste stvari – dopadljivosti!

Obično nam je dopadljivo ono što je lepo, zar ne? Ali i ne mora da bude lepo, dovoljno je da bude simpatično, pa nam je i to dopadljivo. Čak ako nije ni lepo ni simpatično, dopadljivo nam je i ako je samo interesantno. A kada nije ni lepo, ni simpatično, ni interesantno, bude nam dopadljivo zato što nas zaintrigira, zato što nas zasmeje. Čak i kada nije ništa od toga, dopadljivo nam je kada zrači sigurnošću. Kada je hrabro, odvažno, snažno…

Dopadljive su nam osobe koje poseduju bilo šta od toga, a još dopadljivije one koje poseduju većinu od toga, jer dopadljivost nije ništa drugo nego naša emotivna reakcija na pojavnost neke osobe koju posmatramo i mislimo da je procenjujemo. Zašto kažem to „mislimo da je procenjujemo“? Zato što uglavnom mi zaista ne procenjujemo ljude nekom racionalnom, naučnom, psihološkom metodom, nego prosto dopuštamo našoj podsvesti da čitav posao odradi za nas i da nam samo javi signal: ovaj mi je dopadljiv, a ovaj nije.

Dakle, dopadljivost se gradi time što sebi prisvojimo neki od gore navedenih atributa.

Sa druge strane, da li se dopadljivost može naučiti, svakako da je odgovor jedno veliko DA!

Za sve nas, a ponajviše za političare, postoji jedan relativno jednostavan, ali najdirektniji i najbolji način građenja dopadljivosti – to je ovladavanje umetnošću javnog nastupa i tehnikama govorništva.

Kroz javni nastup i govorništvo se uči sve ono gore nabrojano i mnogo više od toga. Učimo i kako dobro i adekvatno da izgledamo, kako da nastupamo hrabro i odvažno, kako da budemo zanimljivi, simpatični, duhoviti i tako dalje. Što je najvažnije, učimo kako da dobro govorimo, jer je govor nešto što će na najbolji i najsnažniji način da izgradi i učvrsti nečiji osećaj dopadljivosti prema nama, pa tako i osećaj dopadljivosti naroda prema političaru.

Naravno, sve to je proces koji se treba vežbati, na kojem treba raditi kroz lično usavršavanje i ulaganje u sopstveni napredak, a koji neminovno donosi vidne rezultate i to odmah.

Sa druge strane, nikako ne smemo da pomislimo da smo mi eto prirodno nadareni i da nama te neke škole nisu ni potrebne. Ili još gore, da zapravo uopšte i nije važno kako javno nastupamo, nego su samo važne one činjenice i informacije koje ćemo da iznesemo u našem govoru, pogotovo političkom. U tu zamku ako upadnete, sami ste potpisali kraj sopstvene političke karijere 🙂

Izbor za same političare

Od stare Grčke i Rima, preko srednjevekovnih careva i kraljeva, pa sve do današnjih premijera i predsednika, svi dobri političari su se odvajkada učili govorništvu i javnom nastupu. Nekada su imali tutore koji su ih tome učili od malena i spremali ih na preuzimanje prestola jednog dana. Danas imaju agencije i instruktore javnog nastupa i govorništva.

Ne postoji ni jedan uspešan političar današnjice, koji nije prošao određenu školu ili kurs javnog nastupa, jer to je nešto što se prosto podrazumeva, naročito u inostranstvu. No i naši političari polako počinju da shvataju da je ta škola neophodna, ako žele da postignu iole zapažene rezultate. S toga sam imao priliku da u prethodnim godinama podučavam priličan broj političara raznih nivoa, od lokalnih političara manjih stranki, pa sve do poslanika u parlamentu Srbije i Republike Srpske.

Na žalost, iako se taj trend polako povećava, većina političara, posebno lokalnih, još uvek ne shvata koliko je od krucijalne važnosti za njihovu karijeru, upravo ovladavanje ovim znanjima i veštinama. Mnogi su skeptični, dok ne vide ogroman napredak koji ostavaruju njihove kolege. Mnogi su uplašeni ili se stide. Ali zašto, pitam se? Ne postoji nikakva sramota ako nešto ne znamo, sramota je kada znamo da ne znamo, a ne želimo ništa da učinomo da bi smo to promenili. Sa druge strane, kada mislimo da znamo, a u stvari ne znamo, to nije sramota, to je nešto drugo. Nema stida u učenju, svi mi treba da učimo svaki dan!

Jednostavan zaključak čitave ove priče jeste da narod voli dobre govornike.

Političari, ukoliko želite da vas narod izabere, potrebno je da izgradite dopadljivost. Da biste izgradili dopadljivost, morate biti dobri govornici i imati upečatljive i kvalitetne javne nastupe. Izbor je na vama!

Prijateljski pozdrav,
Boris Teodosijević