Kada me ljudi pitaju da im dam neki „recept“, instant rešenje kako bi mogli da postanu dobri, ili makar bolji u komunikaciji sa drugima, ako bi to moglo da bude jedna jedina stvar, onda bih rekao sledeće: najvažniji segment komunikacije sa ljudima jeste slušanje.

Dakle ne pričanje, ne ni ono šta ćete reći, ni kako ćete reći, ništa od toga. Nego slušanje. Slušati je osobina koja krasi dobre sagovornike. Vrlo često kada govorim na mojim predavanjima o komunikaciji i spomenem jednu zanimljivu stvar, a to je da ljudi koji znaju dobro da slušaju posle tog, uzmimo uslovno rečeno razgovora sa njima, njihovi sagovornici vrlo često zaključe: „jaoo kako si ti bio dobar za razgovor, kako je naš razgovor bio divan, kako je to bio fantastičan razgovor“. Zapravo šta se desilo? Vi niste progovorili maltene nijednu jedinu reč, a vaši sagovornici su zaključili kako ste vi divna osoba za razgovor.

Zašto ste divna osoba za razgovor? Zato što su oni imali priliku da govore, oni su imali priliku da iskažu svoje misli, svoja osećanja, ono što je njima potrebno da izađe iz njih. A šta ste vi radili? Prosto ste samo slušali. E sada, da ne pomislite da je to tek tako – samo slušamo i tu je stvar završena. Nije sve baš tako jednostavno. Prvenstveno ljudi pogrešno shvataju slušanje. Pogrešno ga shvataju zato što misle, pretpostavljaju, odnosno ponašaju se tako da je slušanje samo čekanje svog reda na govor. Ali to nije to. Zapamtite ovo vrlo – slušati sagovornika ne znači čekati svoj red na govor! To je potpuno pogrešno. Jer kada čekamo svoj red na govor mi zapravo uopšte ne slušamo sagovornika aktivno, mi zapravo samo čekamo da taj sagovornik napravi neku pauzicu da mi osetimo kada je on završio rečenicu ne bi li smo mogli da upadnemo u njegov tok govora da bismo mi mogli početi da pričamo. Ne, ne smete tako „slušati“. Dakle, slušanje nije čekanje na vaš sopstveni govor.

Zatim, slušanje nije puko ćutanje, prosto da pustite da onaj drugi nešto priča, pa bilo da nećete vi ništa govoriti ili hoćete  nešto govoriti. Ne, nije ni to u pitanju. Slušanje mora da bude aktivno. Aktivno slušanje znači slušanje sa pažnjom. Zaista slušanje onoga što osoba ima da vam kaže, da to shvatite, osetite, primite, i ukoliko nešto nije jasno i da pitate.

Zašto je slušanje najvažnije? U suštini kada slušamo sagovornika mi tada dobijamo one informacije koje su nama potrebne za razgovor. Bilo da je to razgovor recimo poslovne prirode, možda prodajni razgovor, društveni, porodični ili bilo koja druga vrst razgovora. Uzmimo da je to prodajni razgovor kada slušate vašeg potencijalnog klijenta, gde vam on tim njegovim govorom daje mnogo više potrebnih informacija da biste vi mogli da zaključite neki ugovor s njim, nego kada vi pričate, kada vi „prodajete“. Isto tako u društvenim razgovorima, u razgovorima sa momcima, devojkama, ako flertujete i slično. Kada slušate vi dobijate one ključne informacije koje su vam potrebne da biste mogli da uradite nešto sa tom osobom.

U principu se kaže, ako može da se uzme bilo kakav „recept“, da treba duplo više da slušate nego što govorite, jer imate dva uha i jedna usta.  Da bismo još bolje slušali, šta možemo da radimo? Možemo da postavljamo pitanja, ali kakva pitanja? Treba da postavljamo prava pitanja u pravom trenutku. Da bismo mogli da postavljamo prava pitanja u pravom trenutku za to je apsolutno neophodno aktivno slušanje, jer mi prosto nećemo znati kakva pitanja da postavimo, niti u kom trenutku da ih postavimo, ako ne slušamo kako treba, sa razumevanjem. Čak vam se može desiti da vi postavite pravo pitanje, ali u krivom trenutku. Niste uradili ništa, sasvim suprotno, tada ste uradili pogrešnu stvar i verovatno ćete uprskati taj vaš razgovor.

Dakle, kao najbitniji aspekt komunikacije sa drugim ljudima, bilo to da je u poslovnom miljeu, lli društvenom okruženju, izdvajamo slušanje vašeg sagovornika. Aktivno slušanje sagovornika, ne čekanje na vaš govor, i postavljanje pitanja.

I zato poslušajte i pogledajte ovaj video:

Srdačan pozdrav,
Boris Teodosijević