Jedna od najinteresantnijih, ali često i najvažnijih veština iz oblasti komunikacije, naročito neverbalne, bilo čime da se bavimo, bilo da je upotrebljavamo u poslu ili privatno, jeste da naučimo kako da prepoznajemo kada nas neko laže.

Postavlja se pitanje zapravo koliko puta smo mi generalno lagani u životu, odnosno u toku dana? Neke statistike kažu da prosečna osoba, dakle vi, ja, svi mi, laže otprilike 10 puta u toku dana. Naravno, izreći 10 laži u toku dana ne znači da je to 10 onako, što se kaže, bezočnih laži. Dakle to mogu da budu takozvane bele laži koje nisu Bog zna kako loše, u smislu kada vas neko pita “kako se osećaš?”, a tebi i nije baš suviše dobro tog dana, ali kažeš: “Dobro sam”. Takva laž nikoga ne povređuje, jer prosto ne želite da puno razgovarate o toj temi o kojoj vas je neko nešto pitao.

No, interesantno je da je prosečna osoba u toku dana lagana, dakle laži koje dolaze ka nama, između 10, pa do čak 200 puta. Naravno u zavisnosti od toga koliko ste društveni, u smislu da li je vaš posao, vaša svakodnevica više okružena ljudima, ili ste više kući sa vašim ukućanima. Dakle mi primimo u toku dana čak do 200 laži od strane naših sagovornika. Kao što rekoh nisu sve te laži toliko bitne i toliko velike, većinu njih možemo dakako zanemariti, ali šta je sa onim lažima koje su vrlo važne? Šta je sa onim lažima od kojih će nam zavisiti posao, karijera, neki poslovni trenutak ovog momenta, prodaja, možda privatni odnosi, ljubavni odnosi, odnosi u kući sa vašim ukućanima, sa supružnicima? Da li treba da naučimo kako da opažamo takve laži? Naravno da trebamo. Stoga evo nekoliko znakova neverbalne komunikacije preko kojih možete najlakše opaziti da li vas neko zaista laže.

U startu prvo pitanje je da li mi zapravo možemo da opazimo znakove laganja lakše ili znakove stresa, jer zapravo laganje jeste stres? Većina ljudi ne voli da laže. Zanemarimo one patološke lažove kojima je laž jedna normalna pojava gde oni uopšte ne osećaju da bilo šta izgovaraju lažno, nego je to svakodnevica za njih. Dakle, većina ljudi ne voli da laže te, te ukoliko su prisiljeni da lažu ili ukoliko već smišljaju neku neistinu to je stresno po njih, pa se onda i pokazuju znaci stresa, koji su uglavnom neverbalni.

Koji bi to uglavnom bili znaci? Recimo neko vas laže i u momentu dok vas laže ovlaš trlja nos. E sad, zašto to radi? Ako nekoga svrbi nos, prosto će ga počešati. Zaista ćete videti kada nekoga stvarno svrbi nos, ali to trljkanje nosa nije gest koji inače čovek radi. Zatim šta može dalje biti neverbalni gest – isto tako trlja oko, opet ovlaš. Dalje, ljudi mogu da trljaju odnosno češkaju vrat – što je klasičan znak neprijatnosti. Recimo, da povlače okovratnik – zašto? Zato što ih “guši”, zato što ne mogu da dišu, osećaju se neprijatno u sebi. Stresno je lagati i onda pokušavaju da malo to rašire da bi navodno došli do vazduha. Zatim da čačkaju uvo, povlače resu uveta. Mogu da recimo trljaju ruku od šake do lakta i nazad. Može se desiti da grickaju usnu dok pričaju nešto. Time sve prikrivaju svoju nelagodu. Ustvari ne prikrivaju svoju nelagodu, nego je zapravo još više ističu.

Zatim tu su i gestovi kojima ljudi postavljaju barijere. Dakle, i dalje smo u neverbalnim gestovima. Ljudi postavljaju barijere između njih i vas, vas koji ih ispitujete nešto ili pitate nešto ili razgovarate sa njima. Barijere mogu biti recimo prikrivanje usta dok vam nešto govori. Zašto pokriva usta? Imali smo trljanje (prikrivanje) oka, uveta, usta – ne vidim zlo, ne čujem zlo, ne govorim zlo. “Tri majmuna”. Tri majmuna koja ne mogu da pretrpe laž. Prema tome, ljudi da bi nekako sami sebe odbranili od vas prikrivaju sopstvenu laž tako što skrivaju usta. Zatim klasičan znak barijere su naravno prekrštene ruke na grudima. Prekrštanje ruku između mene i vas. Zatim vrlo često se dešava da ljudi kada ih vi nešto pitate tog momenta uzimaju neke predmete – zašto tog momenta uzima telefon pa gleda telefon, ili ako sedite za stolom, oni nehotično prosto ne razmišljajući uzmu svoju čašu pa je stave između vas i sebe. Prosto time stavljaju barijere između vas. To su neki klasični neverbalni znakovi da se ljudi trude sakriti, odnosno da iskazuju nelagodu zbog činjenice da oni sami lažu.

Zatim tu je jedan znak koji je i dalje neverbalni znak, a koji zapravo prilično jasno signalizira da je neko upravo slagao. Upravo slagao – dakle ne da će slagati nego da je upravo slagao. To je takozvani mikro izraz, mikroosmeh u trenutku kada mu nije mesto u priči jer ljudi na neki način vole da proslave činjenicu da su upravo izrekli laž i da nisu uhvaćeni u toj laži. Kako to zapravo izgleda? Govore nešto i upravo su slagali i ne mogu da sakriju taj mali tik osmeha koji traje veoma kratko. Odmah su iza toga verovatno skupili usta kako se prosto ne bi i dalje osmehivali zato što i sami shvataju da je taj osmeh nešto što će sagovornik prepoznati kod njih kao laž. Zapravo o čemu se tu radi? Um funkcioniše tako da centar za emocije radi malo brže od onog centra za laganje, za smišljanje priča, i onda se ta emocija brže ispolji nego momenat kada čovek shvati: “Uh čekaj, upravo sam ispoljio emociju koju nisam trebao da ispoljim – daj da to sakrijem”, i onda se taj osmeh “sakriva” istog momenta.

Treći način da spazite lažova jeste kada mu postavite neko pitanje, a on naravno skreće sa teme. To je najlakše, recimo, sa decom videti. Pitate ga: “Zašto si srušio taj predmet?” A on vam kaže: “Pa mogu to da podignem”, a vi ga opet pitate: “A zašto si srušio?”, a on kaže: “ Mogu da podignem”, “Zašto si srušio?” – “Mogu da podignem”. Ne odgovara na vaše pitanje nego izvrće pitanje u nešto sasvim drugo, ili se pak suviše brani. Dakle prosto zaobilazi priču ili dodaje nepotrebne detalje u svoje odgovore. Recimo, vi ga pitate: “Da li si ti ukrao te pare?”. Neko ko nije ukrao pare, znači onaj ko ne laže – on će prosto reći: “Nisam”. Dok neko ko laže – on će reći: “Nisam ja ukrao te pare iz novčanika”. Iako niste u pitanju spominjali novčanik, on će sam reći nepotrebne informacije – “iz novčanika”. Šta “iz novčanika”? Zapravo pare su možda ukradene sa stola, možda su iz ladice, ko zna odakle, nije ni važno, ali on će pokušati da natrpavanjem nepotrebnih informacija zapravo skrene pažnju sa onoga što govori, dakle sa laži koju svesno izgovara.

Ono što je veoma interesantno je da lažovi koliko god da pripremaju priču – gledali ste verovatno u filmovima kada je dvoje ljudi uradilo nešto što ne treba i znaju da će biti uhapšeni i onda na brzinu žele da usklade priče za policiju – kad god smišljaju tu priču nikad je ne smisle tako da mogu da je ispričaju unatraške, dakle od zadnjeg događaja do prvog. Stoga ako želite da spazite lažova najlakši i najdirektniji način, što koriste i policajci, jeste da im kažete da vam ispričaju priču od nazad – od poslednjeg događaja do prvog događaja. Naravno, lažovi će se izgubiti u toj priči. No, pošto nismo u policiji, bilo bi zaista nezgodno pitati vašeg poslovnog partnera ili ukućana ili nekog prijatelja, da vam priča priču unatraške. U tom slučaju možete vi da postavljate pitanja u vezi te priče koja ne idu hronološki, nego su “razbacana”. Postavljajte pitanja o nekim detaljima – detalj u priči koji nije ključni, veliki detalj, već neka sitnica s kraja priče, iz sredine, negde tamo “s ćoška”. Dakle vi postavljate pitanja koja idu “šareno”, okolo i samim tim će se ljudi pogubiti jer neće moći da pohvataju nit sopstvene izmišljene priče. Izmišljena priča kako god se priča priča se hronološki od početka do kraja, dok je veoma mali broj onih lažova koji mogu da smisle priču tako kao da su je zaista proživeli, pa da mogu da je pričaju s bilo kog dela u bilo kom trenutku.

Zatim imamo jednu zanimljivu stvar – šta je sa pogledima, sa pogledima u oči? Obično mislimo da lažovi skrivaju pogled, iako to mišljenje nije zasnovano ni na kakvom naučnom dokazu, dakle potpuno je nepotvrđeno, ali je osnovano na konto toga kada posmatramo decu kada nas lažu. Deca kada nas lažu ona skrivaju pogled, uglavnom, dok su mali. Skrivaju pogled jer neprijatno im je da nas lažu i da nas gledaju u oči, te onda misilmo i da će veliki, odrasli lažovi prirodno skrivati pogled. To prosto nije istina. Jasna je statistika: ljudi u razgovoru dok govore, otprilike vas gledaju u oči do nekih 42%, možda maksimum 60%. Sve ostalo će da šaraju pogledom, malo gore, malo dole, kada pričaju 1 na 1 i zbog toga njihovo skretanje pogleda ne možete tumačiti kao nelagodu u smislu: “Pa, laže čovek i zato skreće pogled”. Sasvim suprotno – iz istog tog razloga iz kojih svi mi mislimo da je skretanje pogleda pokazatelj laži, a nije – lažovi će vas gledati više u oči, mnogo duže nego što je to normalno, nego što je to prirodno. Dakle, umesto da skreće pogled, lažov će vas gledati direktno u oči i reći će vam: ”Nisam ja uzeo te pare” (uz dug direktni pogled). To nije prirodno. Nije prirodno da vas ljudi predugo gledaju u oči dok govore sa vama.

Zatim tu su i gestovi koji su u suprotnosti sa rečima, zapravo sa emocijom koja se tim rečima podražava. Recimo, vi pitate nekoga: “Da li bi mi pomogao da prenesem kauč?” I on kaže: “Hoću, naravno da hoću” (uz odrečno klimanje glavom levo – desno). Dakle, on zapravo gestom pokazuje njegovo pravo mišljenje, njegovu pravu emociju, iako izgovara da hoće. Prirodno bi bilo: “Hoću, naravno” (uz potvrdno klimanje glavom). Naravno vodimo računa o tome da gestikulacija nije u svim kulturama ista. Recimo ako odete u Bugarsku onda je obrnut gest za Da i Ne, pa ne možete da uzmete taj gest kao pravilo.

Zatim, postoji jedna interesantna činjenica da kada pričate sa lažovom i postavite mu pitanje, evo recimo ono pitanje od malopre: „Da li si ti ukrao novac?“ Lažovi vrlo često u svom odgovoru ponavljaju vaše pitanje i kažu: „ Da li sam ja ukrao novac? Naravno da ja nisam ukrao novac.“ Kako to zvuči: „Da li sam ja?“, gde obično prvo podigne malo ton, što je još jedan pokazatelj – čim promeni ton razgovora. Zašto bi ponavljao vaše pitanje? Onaj ko ne laže, onaj ko nije ukrao novac će prosto da kaže: „Nisam, brate mili. Naravno da nisam“. Kada vidite da ljudi prosto upotrebaljavaju višak reči, reči kojima tu nije mesto, dakle govore na način koji nije njima svojstven, nije njima prirodan, pogotovo ako ih poznajete – onda tu već nešto, naravno, ne štima.

Postoji još jedna zanimljiva stvar – a to je kada razgovaramo sa lažovima, a imamo priliku da smo blizu i da razgovaramo malo duže sa njima – šta čovek radi pre nego što će da izrekne laž? Vrlo često da bi smislio odgovor, u trenutku pred davanje odgovora, odnosno u trenutku pošto ste mu vi postavili pitanje, pogleda na brzinu, odnosno “baci pogled” gore desno. To je samo jedan mali, kratki trenutak, pogleda na brzinu. Zašto? Zato što pristupa tom delu moždanog korteksa koji je zadužen za smišljanje slika, zapravo za smišljanje priče. Ili pogleda ravno desno da bi pristupio smišljanju zvuka. Doduše tu možemo doći do problema. Zašto? Zato što gore desno gledaju dešnjaci. Za levake nije tako. Za levake je možda suprotno. Kažem možda jer ne mora da znači. Dešnjacima jeste desna hemisfera mozga zadužena za maštu, za smišljanje, muziku i tako dalje, leva je ona analitička i tako dalje, ali za levake može biti ali ne mora, te stoga, pre nego što ćete čitati te migove očiju, morate da ustanovite da li je čovek dešnjak ili levak. Ako je dešnjak možete da pratite ove gestove, dok ako je levak bolje nemojte.

Dakle imamo neke gestove koji se dešavaju pre laži, imamo neke gestove koji se dešavaju posle laži i neke koji se dešavaju u toku laži, kao recimo skrivanje usta.

E sad pričajući o svim ovim znakovima i osobinama lažova i kako ih prepoznati, da li je to recept da vi zapravo to uradite bez greške jer vidite da su se desili tih nekoliko znakova i to je to, spazili ste lažova? Ne, definitivno nije. Pa kako onda ovo može da se upotrebljava?

Za upotrebu ovih nekoliko tehnika ili znakova morate da imate ključ! Ključ, zapravo dva važna i potpuno nužna pravila da biste uopšte mogli da zaključite da li vas je neko upravo slagao ili nije. Jedno pravilo je to da se ovi opisani znakovi moraju dešavati u grupama. Ne može da se na osnovu jednog znaka tumači da je neko slagao. Jedan gest kada je neko nešto protrljao prosto ne mora da znači ništa posebno – u tom trenutku mu se desilo da ga je zaista zasvrbelo uvo pa je malo potegao. No, ako imate grupu tih znakova koji se ponavljaju, u odgovarajućim momentima – to već može da signalizira lažova. Dakle, jedan znak kada se desi to vas prosto pravi budnim – aha, ček da obratim pažnju, i ništa više od toga. Ali kada se dese 2, 3 ili više znakova, to je već pravi pokazatelj da imate posla sa lažovom.

Ali, kada ti znakovi trebaju da se dešavaju? Kako mi opažamo lažova u odnosu na to u kom vremenskom periodu se ti znakovi dešavaju? Koji je to odgovarajući moment? Nije svejedno. Ti znakovi, laži, obmane moraju da se dese u roku od maksimalno pet sekundi od vašeg postavljanja pitanja. Vrlo često i mnogo kraće od toga. To može da se desi u toku vašeg postavljanja pitanja, dakle vi još niste ni završili sa izgovaranjem pitanja a znak se već dešava, i do maksimum pet sekundi nakon postavljanja pitanja. Sve nakon toga bolje zanemarite pošto možete da pogrešite, jer dok vi duže pričate o nečemu, naravno da neko može da stavi ruku na usta, naravno da može nešto da protrlja, naravno da može da prekrsti ruke i tako dalje. To ne mora da znači ništa, jer to nije reakcija na vaše ono ključno, bitno pitanje. Tek kada postavite ono ključno i bitno pitanje dešava se ta brza reakcija u roku pet sekundi. Ako se tada dešavaju znaci obmane – imate posla sa lažovom!

Stoga, da biste bolje prolazili kroz vaš radni vek i život, kroz druženje sa vašom okolinom, kroz poslovnu i privatnu komunikaciju, bilo bi dobro da naučite da prepoznajete lažove. Ali bez obzira na to, nemojte odmah reagovati na sve laži, jer, kako sam rekao u početku, postoje neke banalne laži od kojih ne boli glava, a sa druge strane postoje i te teške laži od kojih će vas mnogo više boleti glava ako odmah na prvu reagujte. Prepoznajte laž i onda u sebi smislite pravi odgovor na nju.

Ako vam je teško da čitate ovoliki tekst,pogledajte malo detaljniji video na ovu temu:

Srdačan pozdrav,
Boris Teodosijević