Treći u nizu načina kako da utičete na mišljenje i ponašanje drugih ljudi jeste da ti drugi ljudi steknu poverenje u vas. Drugim rečima vi treba da naučite kako da postanete osoba od poverenja. Rekli smo u uvodnom tekstu da ljudi kada vam veruju time vam dopuštaju da vi utičete na formiranje njihovog mišljenja i ponašanja, logično je. Ali da vidimo kako se zapravo postaje osoba od poverenja nekome u vašoj okolini, bilo da su to vama bliski ljudi ili ljudi sa kojima ste generalno u nekom dodiru.

U prethodnom tekstu smo govorili o poštovanju, te ćemo ovde videti da se pojedine stavke preklapaju, jer zapravo nekada iste stvari izazivaju i poverenje i poštovanje. Naravno poverenje i poštovanje nisu isto, nisu sinonimi, ali videćete da radeći pojedine iste stvari možete da dobijete i poverenje i poštovanje odjednom.

Upravo jedna od prvih stvari kako zaslužujete poverenje zajedno sa poštovanjem jeste da vi morate da budete osoba od reči. Dakle, kada date reč ili obećanje da ćete nešto učiniti onda se morate potruditi svim silama da ispunite tu zadatu reč. Šta god da ste rekli, koliko god da ispunjavanje te reči može vas možda i da košta, bez obzira na cenu morate uraditi sve da biste ispunili datu reč. Tek tada vi zaslužujete poverenje drugih ljudi, ne samo poštovanje, kao što sam govorio u prethodnom videu, nego i poverenje jer vam ljudi veruju da kada ste jednom nešto rekli to ćete to i da uradite.

Sledeća stavka jeste da vi da biste zaslužili poverenje drugih treba da poštujete vreme tih drugih ljudi. U kom smislu? Primera radi za ovih preko 20 godina mog poslovnog života, stotina i stotina poslovnih sastanaka koje sam imao, nikada ni na jedan jedini sastanak nisam zakasnio ni jedan jedini minut. Dakle nikada za 20 godina, bez obzira da li su sastanci bili u mom gradu ili 500 kilometara dalje, potpuno je svejedno, ili su online, ili bilo kako. Nikada nemojte zakasniti na sastanak. E sad tu postoji jedno malo ali, bar u mom slučaju. Iako nikada nisam zakasnio ni na jedan poslovni sastanak, moji prijatelji i drugari znaju da, neću da kažem često, nego gotovo uvek kasnim na privatne sastanke, u smislu kada idemo negde na druženje. Da, naravno, imam svoje uobičajene izgovore tipa: „Pa to ionako nije važno da li ćemo mi da odemo na piće pet minuta kasnije ili sada“. Suštinski možda i nije bitno za druženje i piće, ali jeste bitno za poštovanje ljudi sa kojima se družite. Te stoga, bez obzira što ja njih volim i poštujem kao moje prijatelje, to nije dobra strana mene samoga. Možemo zaključiti da ni ja nisam savršen – jeste, imam poneku manu, zaista kasnim na dogovorene privatne sastanke, druženja i slično, jer uvek smatram „Pa dobro, nema veze, imamo vremena, ionako idemo da se družimo, nismo ograničeni vremenom itd, itd.” Sve su to samo izgovori, iako zapravo nisu direktni znaci nepoštovanja jer naravno poštujem i volim te ljude, ali, na kraju, može tako da se doživi i toga sam veoma svestan, te je to jedna od stvari koju bih lično morao da promenim kod sebe samoga.

No idemo dalje, treća stavka za zasluživanje poverenja jeste da vi čuvate tuđe tajne. Zapravo hajde da vidimo jednu stvar: šta je poverenje, kako se ono gradi? Poverenje je zapravo jedan intimni odnos. Što je intimniji odnos među dvoje ili više ljudi, to je poverenje veće. I obrnuto, što je poverenje veće to i odnos postaje intimniji, a samim tim čim odnosi među ljudima postaju intimniji onda se i neke intimne stvari iznose u razgovorima, gde vi saznate mnogo toga. Moje lično životno iskustvo, od kad praktično znam za sebe, jeste da su mi se ljudi od osnovne škole, pa do dana današnjeg uvek poveravali. Svaki dan saznajem nešto, svaki dan mi se neko nešto poverava i pre ću, što se kaže, da crknem nego da odam bilo čiju tajnu. Dakle nema teoretske šanse da će ikada išta što sam u poverenju saznao otići negde drugo. Prosto nikada nisam imao potrebu i naviku da “pričam” okolo. Tako se to poverenje i zaslužuje. U protivnom ne bi mi se ljudi ni poveravali. Naravno nije mi ni poenta, niti mi je cilj da mi se neko poverava da bih ja time saznavao  neke tajne ili tako nešto, ali prosto ljudi prepoznaju kome se mogu poveriti. Svakako da to izaziva mogućnost da čim vam se neko poverava vi možete da utičete na formiranje njihovog mišljenja i njihovog ponašanja.

Četvrta stavka u tome kako gradite poverenje jeste da vi lično budete istinoljubivi, odnosno prvenstveno iskreni prema ljudima u vašoj okolini. Šta to znači biti iskren? Da se razumemo jednu stvar – ako smatramo da nam je neko prijatelj, ili da nam je blizak, ili da je osoba od poverenja, pa zaboga tim ljudima treba da u lice kažemo ono što mislimo, da im ukažemo na neke njihove mane. Ja ne mogu da smatram osobu mojim prijateljem ako će on prećutati ono loše što vidi kod mene. Meni ne trebaju hvale, meni treba da mi neko ukaže na ono što nije u redu sa mojim ponašanjem, sa mojim stavom ili sa bilo čime kod mene. Takve ljude mnogo bliskije prihvatam i doživljavam. Naravno, nisu to ljudi sa ulice koji će da kažu: „Ej, Boris, ti si baš bezvezan u ovome ili onome“. Njih teško da ću saslušati, ali mojim prijateljima naravno da apelujem, da im uvek kažem: „Kažite sve što vidite“. To je poenta, dakle istinoljubivost i iskrenost. Takvi ljudi zaslužuju poverenje. Oni ljudi koji stalno izmišljaju “slatke” priče, koji žele da budu svakome dobri pa zbog toga jednom kažu jedno, drugi put kažu drugo, ti ljudi ne zaslužuju poverenje, to budite potpuno sigurni. Ako se vi tako ponašate nećete zaslužiti ničije poverenje, to je potpuno jasno. Možda ćete im prijati u tom trenutku, ali vam neće zaista verovati. Mnogi ljudi vole da se okružuju poltronima i ulizicama, ali im ni najmanje ne veruju, čak ih se i gade, iako im to uglavnom ne pokazuju direktno.

Sledeća stvar koja je veoma važna i prilično sam emotivno vezan za to,  jeste da budete odani. Šta znači biti odan? Ljudi koji su vama bliski, kojima vi težite da budete osoba od poverenja ili koji su vama osobe od poverenja, vaši prijatelji, vaši ukućani, vaš tim, poslovni ili druge vrste, kolege u nekom upravnom odboru, nebitno je, dakle vaši ljudi, da tako kažemo, morate da budete odani njima u svakom pogledu. To u praksi znači sledeće – ukoliko neko napada i kritikuje tog nekog vašeg čoveka, branite ga. Branite ga čak i onda ako taj vaš čovek nije u pravu, čak i onda ako je taj vaš čovek nešto zgrešio. Branite ga uvek i u svakom trenutku u javnosti. Sa druge strane ako ste već saznali za neku grešku tog nekog vama bliskog, otiđite i kažite mu to u lice, u četiri oka. U javnosti ga branite, u četiri oka ga možete „napasti“, ukazati mu na grešku. Dakle, nemojte da sprovodite onu budalaštinu zvanu “politička korektnost”, pa da i u javnosti govorite: „Jeste i ovi moji su grešili, i njih treba kazniti“. Nemojte to da radite. Manite se te budalaštine. Politička korektnost je naivnost, to je naivna budalaština. Okanite se političke korektnosti kada su u pitanju vaši ljudi – vaši ukućani, vaša porodica, vaši prijatelji. Pustite tu glupost, branite ih uvek i po svaku cenu. Branite ih pred drugima – kaznite ih sami! Da, to naravno podrazumeva svojevrsno svrstavanje. Jeste, svrstaćete se u neki tabor ali ne možete da budete nesvrstani, to je zabluda. Ne postoji neutralnost, to je zabluda. Mi možemo da se igramo igara kao što se i veliki igraju igara, mislim na političare, državnike, ali to je potpuno jedna zabluda i svi smo mi svesni toga. Dozvoljavamo ljudima da se igraju igara, a na kraju dobijemo po ušima. No, to je već neka druga tema.

Šesta osobina ljudi od poverenja jeste da preuzimate odgovonost za sopstvena dela, za sopstvene misli, reči itd. To sam navodio i u prethodnom tekstu o poštovanju, ali preuzimanje odgovornosti znači i kada vi nešto pogrešite da ćete da priznate da ste pogrešili, jer niko od nas nije bezgrešan. Da budemo potpuno načisto, niko nije toliko savršen da će uvek i u svemu biti bezgrešan i da će sve da uradi savršeno, to ne postoji. Ljudi koji se izdaju za savršene, a naravno da će nekad da pogreše, gube poverenje drugih jer nikada nisu u stanju da priznaju svoju grešku. S druge strane, ukoliko priznate tu grešku bliskim ljudima to će vam se oprostiti u smislu da će da vas dožive: „Pa dobro, naravno, i on je živa osoba, i on može pogrešiti.“ Ali vodite računa, greške se priznaju uglavnom samo bliskim ljudima. U zavisnosti od situacije priznavati greške nije uvek dobro. Jedna konretna situacija, zapravo vrlo česta u životu, tako da vodite računa o tome ukoliko vam se desi – jeste kada policajci uhvate nekog lopova i naravno traže od njega da prizna neki lopovluk. Ukoliko osoba prizna lopovluk, a da policajci nemaju baš potpune i nepobitne dokaze da je on to nešto uradio, ne da mu se neće oprostiti, nego će ti isti policajci da gledaju kako da mu natovare još pet drugih lopovluka koji nemaju nikakve veze sa njim. U tom smislu priznavanje  nikako nije dobra stvar. Ovo je samo jedan primer, koji možete preslikati na bezbroj životnih, poslovnih, političkih, državničkih, ratnih i svih ostalih situacija.

Zatim, ako želite da budete osoba od poverenja drugim ljudima treba da težite komunikaciji i razumevanju sa tim drugim ljudima. Dakle komunikacija je sve, sve vreme svi ovi moji tekstovi suštinski govore o komunikaciji. Vi treba da dozvolite sebi da razgovarate sa drugim ljudima čak i ako vam se nešto kod njih ne sviđa, čak i ako su oni nešto pogrešili, čak i ako su vam antipatični, svejedno je, ali dozvolite im da i oni iznesu svoju stranu. Neverovatno šta ćete sve saznati. Saznaćete mnogo toga što niste ni sanjali da je moguće. Saznaćete zbog čega je možda neko bio neprijatan prema drugima ili prema vama. Možda i nije kriv, možda mu se prosto nešto dešava u životu što ga “tera” na određeno ponašanje. Onda zapravo tu opet dolazi do poverenja jer dolazi do neke vrste intimnosti, neko vam se poveri šta mu se desilo, zašto je tako reagovao i tako dalje. Razgovarajte sa ljudima, to je veoma važno.

I na kraju imamo osmu stavku koja je možda i najteža u suštini. Stavka koja je zapravo meni lično godinama izmicala, a to je da i vi imate poverenja u druge ljude. Meni je trebalo mnogo, mnogo vremena da dopustim sebi da verujem drugim ljudima. Naravno, ne svima, ali pojedinim drugim ljudima. I to je zaista bio problem koji sam prepoznao kod sebe da prosto nisam sebi dozvoljavao čak ni da verujem ljudima koji su mi veoma bliski i dobronamerni ka meni. Taj problem sam rešio pre nekog niza godina, ali je to zaista bio problem, jer sada, u retrospektivi gledajući, kad ja nisam imao poverenje ka njima, ni oni nisu mogli da imaju potpuno poverenje ka meni. To je bila jedna uzročno – posledična veza, neki svojevrsni reciprocitet. Dakle imajte vi poverenje ka drugima da bi bilo ko mogao da stekne poverenje ka vama.

Steknite poverenje drugih ljudi, čak i ne zbog toga da biste lakše uticali na njih, već naprosto da biste se i sami bolje osećali bivajući okruženi sa ljudima koji vama veruju i kojima vi verujete.

Kao i uvek, u videu je ponešto i drugačije rečeno:

Srdačan pozdrav,
Boris Teodosijević